9. studenog 2010. godine

Žena   u   kolinju - Krofne  sa  jednom   litrom   konjaka

Oprala sam sve vane, veliko suđe i kantu za mast. Nju sam dobro i osušila krpom. Čistom i kuhinjskom.
Šta ja znam je l' se to s Neba vidi ili ne vidi. Pa kad ja umrem i odem Gore, da me svekrva opet grdi.

U ženskoj ekipi za kolinje bile uglavno prijateljice moje svekrve. Nudila se i moja mama, al' joj moja svekrva rekla da ih ima dosta.
-Samo bi mi ona još trebala, govorila je svekru baš kada sam ja ušla u kuću. Da je za neki po'so, naučila bi i ovu malu.
                               & & & & & & & & & &
Kolinjske krofne pravila neka Aneta s kraja sela. Dok mi drugi bili po dvorištu i u čizmama, ona bila u gornjoj kući, u  toplim papučama moje svekrve, ložila vatru da se krofne bolje dižu i vikala na svakog tko je ušao, a kamoli za sobom ostavio odškrinuta vrata. Što god njoj trebalo, ja joj donosila „jer je moja svekrva imala prečeg posla i jer ionako sve i uvijek samo na nju pada i jer je džabe sina oženila i jer joj je sada samo još teže„.
– Joj, mama, da ti vidiš  kakve su to krofne bile, pričala sam mojoj mami odmah iza kolinja, želeći da ih i ona nauči tako praviti.
-  K'oda moje nisu dobre!
– Ma jesu, ali ove kao da nisu krofne. Uopće nisu masne. Ona stavi u njih litru konjaka.
– Ma daj! To si ti nešto krivo čula. To se stavi zbog masti samo jedan „štamplić“.
- Kad ti kažem, mama. Ja sam joj ujutro donijela začepljenu i cijelu litru i kada sam  poslijepodne spremala kuhinju, baš sam ja bacila praznu flašu. Vidjela na svoje oči.
  – A jes' ti vidjela na svoje oči, ubaci se moj tata (koji je bio pozvan na kolinje), kako je tu Anetu  sa kolinja vozio kući tvoj svekar autom i kako je ona promašila vrata od auta?
                        & & & & & & & & & &
Ipak, Aneta je  godinama na našem kolinju pekla svoje krofne sa jednom litrom konjaka. Jer, njene su krofne zaista bile  najbolje. I lagane, i sa crtom, i ....što je najvažnije, nisu bile masne, pa smo ih svi voljeli. Na kolinje bi došla pješice, a  kući su je odvezli autom.
 

9. studenog  2010. godine

Žena   u   kolinju  -  Krpe za mesare

Kolinje sam „diplomirala“ na Katedri moje svekrve.
Uglavnom plačući.
- Iskroji krpa od starih posteljina! Zato se i ne smije ništa bacati. Valjda te je makar to mater naučila, rekla mi je svekrva  moje prve bračne jeseni.
- Pa imamo puno kuhinjskih, usudila sam se bojažljivo. Dat ću i ja moje od svatova.
- Kuhinjske su kuhinjske. One su za kuhinju. A ove su za van. Mesarima, odrezala bi moja svekrva. Važno da se sa mužem zna spavati, još je dodala izlazeći van.
-Ma ne plači dijete, preuzeo je moj svekar, ali tek kad su se za svekrvom čvrsto vrata zatvorila. Nije stara ništa loše mislila. Ona ti samo glasno priča, pa ti misliš da te grdi.
Vani treba puno krpa. Zareže se crijevo, treba krpa. Pa za ruke, pa za stol, pa za kotao, pa za svašta. Koja krpa ode van, ta ti za u kuću više nije. Neda se ni oprati.
                                                         & & & & & & & & & &
Te sam jeseni naučila i polijevati crijeva. Kuma Zlata ih krojila, prala i „šlajmala“, a ja sam joj  lončićem polijevala  toplu vodu na sve to. Fuj. Pa, kad je klala kuma Zlata, mi trebali vratiti pomoć.
- Nek ide mala, reče moja svekrva  mahnuvši glavom prema meni. Važno da je netko iz kuće.
- A nije se, bome, ni Zlata kod nas pretrgla. Zauzela se oko crijeva, samo da ne mora još nešto. Ona misli da sam ja luda.
Tako sam ja iduće subote, još za mraka, otišla kod kume Zlate „vratiti rabotu“.
                                                      & & & & & & & & & &
- Krpe, poviče glavni majstor.
-Donesite krpe, poviče i pomoćni majstor.
 -Zlata, donesi krpe, Sunac ti žarani, zaurla i Zlatin muž.
A Zlata strči sa kata, pa pretrči u dvorište, sve vičući: “Evo, evo!“. Onda utrči u ljetnu kuhinju, onda poče tražiti i sakupljati kuhinjske krpe. Jedna prljava, jedna nešto čišća, ali potpuno mokra. Onda Zlata istrči iz ljetne kuhinje, pretrči preko dvorišta, opet  vičući „evo, evo“, dok je prolazila kraj majstora, pa opet tutanj na kat. Nabrzo, evo je sa kata. Našla neku plahtu, al' škara nema da ih svijećom tražiš.
Kad bi joj mesari samo načas posudili nož, da razreže plahtu, bit će krpa i za cijelo selo.
– Jes' ti ,ženo, luda?!, drekne jedan od mesara. Mislim pomoćni. Ja nož ne dajem ni najboljem prijatelju. A kamol' ženi! Je l' ti znaš kol'ko košta ovaj nož?!
– Daj meni, strogo će Zlatin muž, sad i on u neprilici što već nema tih krpa. Plahta izgleda bila još nova i čvrsta, pa je nožem morao zarezati, a potom ju je  rasparao i napravio desetak tih nesretnih krpa.
- E kuma Zlata, kuma Zlata! važno da se sa mužem zna spavati, pomislila sa ja. I to dosta strogo.