U svoga sam se muža bila silno zaljubila.
Voleći njega, voljela sam sve što je imalo bilo kakve veze s njim.
Voljela sam njegovu kuću. Njegovo dvorište. Njegovog psa.
Voljela sam rijeku koja teče na kraju njegova dvorišta.
Voljela sam sve staze po kojima je gazio. I svaki komad neba ispod kojeg je prolazio.
Voljela sam čak i njegovu mamu (tada) i jedva sam, jedva i prejedva čekala naše svatove, da se preselim kod njih.
&
Oženili smo se u svibnju pa je žetva nekako prošla mimo mene i neprimijećeno.
Ali,...doći će jesen.
I perušalo.
Između, sada već naše, dvije kuruzane, bit će ogromna hrpa prezrelih i prežutih kukuruznih klipova,
planirala sam ja, sada već kao seoska snaha i mlada gazdarica..
Okolo te hrpe sjedit će seoske žene, obavezno u narodnoj nošnji.
-Bože moj dragi, a gdje ću ja tako brzo namaći narodnu nošnju ?, pomislila sam zabrinuto, sva ljuta na moju mamu što mi to već nije izvezla do moje udaje.
Ma dobro!
Nije, nije! Neću si sada kvariti ovo romantično iščekivanje.
-E, da!
A onda će netko nositi od jedne do druge žene veliku tacnu sa mirisnim štrucama od oraha.
Joj, jedva čekam.
Ljudi, što ja volim štruce.
Pa naravno da će se pri tome pjevati i da će zrak mirisati na kuhano vino.
I da će to sve biti divno i predivno.
&
Od svega toga stigli samo kukuruzi.
Nepregledna hrpa.
Puno dvorište.
I neki stroj.
Rekli su da je to perušač.
Odmah se vidjelo da taj nit pije, nit jede, nit pjeva, zaključila sam razočarano.
&
Od žena bile samo ja i neka, sada već pokojna, Najka.
Od narodne nošnje ni „n“.
Dobile svaka svoj sepet i trpaj.
Ja sa jedne strane perušača, a ona sa druge strane perušača.
Moj muž i njegov tata primali tako napunjene sepete i istresali ih u taj perušač.
Ni oni nisu bili u narodnim nošnjama.
A moja svekrva nam kuhala“bogovsku“ večeru.
Ja sam mislila da će mi to biti posljednja.
Ni moja svekrva nije imala narodnu nošnju.
Kuhala svinjski saft sa širokim domaćim rezancima.
I „bogovsku ajngemaht“ juhu.
Sve bez štruca.
&
Kad pred ponoć hrpa bila skoro gotova, dođe moja svekrva pa veli nek ja sad odem u kuhinju razvući stol i servirati da ljudi mogu sjesti i jesti.
-Znate, Najka, moja snahica nije naučila raditi.
(Pa će me k'o ona sad malo prišparati.
Rano se i sjetila)
&
Ispravim nekako zgrbljena leđa, zavučem kosu pod prašnu maramu, koja nije bila ni bijela, ni uštirkana, ni vezena, ni od narodne nošnje, pa krenem prema kuhinji, spremna dragom Bogu dušu predati.
Od silnog i presilnog umora nit' sam vidjela kud idem, ni gdje su točno vrata, nit sam znala kako ću do tamo doći i kako ću kroz njih proći, a kamoli onda razvlačiti stol i servirati“da ljudi jedu“.
Nekako od treće potrefim vrata i uđem.
&
-O, vidi ti naše mlade, zagrmi mužev djed koji zbog starosti više nit' je radio, nit je znao što se radi u kući i oko kuće.
Je l' se sad dolazi kući ?! Je l' ti ne vidiš da je ponoć prošla.
I ?!, kakva to izgledaš ?
Da si poštena žena, već bi odavno spavala kraj svoga muža, vikao je djed i prema meni podizao štap.
Ma govorio sam ja mom Zdravku da ti nisi cura za našu kuću, al' svi misle da je djed lud ako je star.
Eto mu sad!, reče djed, spusti štap i odšepesa u svoju sobu.
&
Tako je prošlo moje prvo perušalo.