K R U M P I R

-Znaš da strahujem za ovu godinu, govorila sam mojoj kćeri dok smo obilazili krumpirište.

Drugu smo ga godinu posadili na istom mjestu.

A to jaako ne valja.

• Ne sekiraj se, odvratila je ona.

Za nas će biti.

-Sigurna sam da neće biti dobar.

Bit će sitan.

Mora se mijenjati mjesto sadnje.

To svi kažu.

-A šta sad?

Nismo ga mogli saditi na dvorištu.

A dogodine ćemo smisliti nešto.

Samo nek bude zdrav.

Gulit ćemo ga tanko, pa će nam izmoći.

-Ma znaš, nastavila sam ja, nismo mi krivi ako podbaci.

Nije ova naša zemlja za krumpir.

A nije mu “na zdravlje” ni što smo blizu rijeke, zaključim zabrinuto ja.

-I šume, nadoveza se moja kći.

-Istina, složim se ja.

-Znaš šta, reče moja kći.

Vadit ćemo ga predveče, da ne vidi selo.

Da nam se ne smiju.

I da ne misle da ne znamo oko krumpira.

-Ma kako ne bismo znale?!, uzrujano ću ja.

Posadili ga.

Okopali ga.

Ogrnuli ga.

Svaki dan po tri puta po njemu kupili zlatice.

-Ma mama; sve ja to znam.

Al’ ne zna selo!

A ne znamo ni koliko ga je ispod zemlje.

I kakav je.

&

Izvadili ga juče.

Predveče.

Bojeći se sela.

Kad ono, gromade, a ne krumpir.

&

Čovječe,nikad nam nije bio ovakav, povika oduševljeno i s olakšanjem moja kći.

-Ma šta bilo, kažem ja.

Pa uvijek nam je bio dobar krumpir.

I nije to slučajno.

Čovječe, trebaš ti znati sa krumpirom.

I onda se ne boj!

Trebaš ti imati ruku za krumpir.

-Pa normalno, osokoli se sad i moja kći.

Najlakše njega posaditi.

Trebaš ti poslije oko njega.

-Trebaš ti krumpir voljeti da bi ti uspio, dodam ja.

Ne zna to svatko.

Al’ interesantno, neće ljudi ni pitati.

&

Tako smo se nas dvije, skoro do ponoći, uz upaljeno svjetlo u podrumu,

divile našem krumpiru.

Ali i našem znanju.

Našem iskustvu.

Jer,....ne bi on bio ovako krasan i ne bi ga bilo toliko puno da mi ne znamo kako se proizvodi krumpir.

&

-Ma ja sam bila potpuno sigurna da će biti preodličan,rekoh ja.

-I ja, i ja, doda moja kći.

- Pa čuj, ovo nam je treći krumpir.

Uz toliko iskustva ne možeš omanuti. zaključim ja, kao starija, iskusnija i pametnija.

Pred ponoć odosmo spavati, napuhane kao dvije žabe.

Što reć’, reć’, silno je to znanje.

I nema ga svatko.

Bilo nam žao samo jedno:

što ga nije vidjelo selo.