I ovogodišnje Helenino ljetovanje kod mene započelo je savršeno spremljenom kućom i osmišljenim igrama.
Da ne dangubim spremajući i da se u potpunosti mogu posvetiti igranju sa njom.
Ali, Helena se više ne igra.
Ona samo radi.
&
- Ja ću, odzvanja njen glas kad god krenem prati suđe.
Bako, pa znaš da sam ja tebi došla pomoći.
Ma znam, milo, znam, odgovaram ja, privlačeći uz sudoper jednu staru, čvrstu drvenu stolicu.
- Bako, donesi mi jastuk na stolicu.
Žuljaju me koljena.
Pa sam, naravno, i čak drage volje, donijela jastučić i stavila ga pod Helenina koljena.
- Bako, jastuk se pokvasio.
Donesi mi drugi.
Pa sam donijela i drugi.
(sada bez drage volje)
Tako se suđe pere, pere, pere, pere......
Svaki dan i skoro cijeli dan.
&
- Ja ću, zaori dvorištem čim krenem zalijevati cvijeće.
Najprije se zaliju Helenine plastične papuče.
- Bako, idi mi po druge papuče.
Pa ja i odem.
Nekad sa voljom, a nekad baš i ne.
- Bako, mokre su mi hlače.
Pa ja onda odem po suhe hlače.
Dvoje.
Jer imam jako puno cvijeća na dvorištu.
I,...šparajući svoje stare noge, odmah ponesem i dvije suhe bluzice.
&
- Bako, a zašto štucam?
- Netko te spominje.
- Bako, a tko me spominje?
- Pa ne znam, milo, to se tako kaže.
- Bako, a šta netko spominje za mene.
- Milo, ne zna baka.
- Bako, a zašto ti ništa ne znaš.
&
Trgovine su mi posebno stresne.
Nepredvidive i često neugodne.
Imate tri puta pravo pogađati tko vozi kolica između prepunih gondola.
A onda imate tri puta pravo pogađati tko skuplja i vraća na police sve što padne na zemlju kad kolica ruknu u gondolu.
-Teta, jeste vi bili kakati?, ljubopitivo upita Helena kad je jedna trgovkinja, nakon par minuta našeg čekanja , dojurila na blagajnu.
&
- Bako, i ja bih heklala.
- Ma ti si prava bakina djevojčica.
Naučit će tebe tvoja baka.
Pa ćeš ti sebi i svojim lutkama heklati haljinice.
I naravno, ostavim ja svoje heklanje ( ne znam gdje mi je uopće bila pamet kada sam ga i uzimala u ruke), donesem heklaricu za vunu, pokažem joj važnost i položaj svakog prsta, nekako napravimo par očica, čak nasta i mali lančić...
- Bako, neću ja heklati.
Ja bi šila.
Na mašinu.
Nauči me, bako, kako se šije na mašinu.
&
- Bako, a zašto su nam došli gosti ?
- Pa zato, milo, da nas vide .
A zašto da nas vide?
Bako, a tko je njih zvao?, zapitkivala me Helena dva koraka od stola za kojim sam sjedila sa divnim i dugogodišnjim prijateljima naše kuće.
&
- Bako, a zašto je dida umreo?
-Tako je, milo, moralo biti.
- A zašto je, bako , tako moralo biti?
- Zato da te dida može gledati sa neba.
- Bako, a gdje sa neba?
- Eno tamo.
Sa onog divnog bijelog oblaka.
- Bako, a zašto su oblaci bijeli?
- Pa nisu svi bijeli.
Neki su i sivi.
- Bako, a zašto dida nije na sivom oblaku?
- Ah,...to sad nije bitno.
- Bako, a šta je bitno?
&
- Malo si nešto sama moraš napraviti, rekla sam Heleni kad se ispostavilo da su joj papuče ostale na katu.
- Ne mogu ja, bako; pa do gore ima četrnaest i onda još devet stepenica.
Znaš koliko je to?
Idi ti, bako, mene bole noge.
- Helena, baš zato i trebaš ići ti jer i baku bole noge.
^
- Pa, bako, nešto moraš i ti raditi.
A ne samo ja.