(Fotografija s interneta. Na žalost.)

Nekad su u ovo doba godine Slavonci pripremali kolinja. I to je bilo važno. Jako, jako važno. I sve oko toga je bilo važno. Do svake i najsitnije sitnice.

-K'oda to svatko zna, govorila je moja Svekrva cijeli tjedan uoči kolinja kod mojih.

Moja Mama nikad nije htjela zvati moju Svekrvu na kolinje. Da ova ne vidi kako joj je sitan bijeli luk,

-K'oda ja ne znam da kod nje ništa nije kako treba, govorila je moja Svekrva. Na ono malo zemljice najprije nasadili nekih kržljavih voćkica, pa onda u tom hladu idu saditi bašču. Gdje će tako nešto narasti?!

Moja je Mama na kolinje od žena zvala samo svoju sestru. Jer je njen bijeli luk bio još sitniji od Maminog. Pa su njih dvije cijeli tjedan uoči kolinja čistile i prebirale po tim sitnim češnjevima bijelih glavičica.

-Moj sin, moj jedinac, moj prvijenac, pa da se iz takve kuće oženi, uzdisala je moja Svekrva bar tri puta u danu, a nedjeljom, kad je posla bilo manje, i po deset puta, sve kao usput pogledavajući u mene.

-A,...nije siroto dijete krivo, govorile su svekrvine prijateljice, pa i one, onako usput, pogledavale u mene. Nije imala od koga naučiti. (Siroto dijete sam bila ja.)

-Luk je luk, govorila je moja Mama. Pa neću ga bacati samo zato što je sitan. Bome, da sam u životu svašta bacala, k'o neke žene, ne bi ovakvu kuću stekli. („Neke žene“ je bila moja Svekrva.)

-A je joj kuća!? K'o i bijeli luk, govorila je moja Svekrva.

-Samo nek ona šuti, govorila je moja Mama. Pinči se sa svime, a što god krene raditi, pola sela joj dođe pomagati.

-To je moja dika. I moj ponos, govorila je moja Svekrva. Ja sam kod svih tih žena zaradila pomoć. I nije mi žao nikom otvoriti pivo.

-Zato i dolaze. Mislim, zbog tog piva, govorila je moja Mama.

Bilo kako bilo, kad se kod nas klalo, moja Mama nikad nije bila pozvana. Jer je mojoj Svekrvi napuhanih pametnjakovića bilo dosta i previše i bez moje Mame. -Prijanu svaka čast, govorila je moja Svekrva. Pa je on onda mogao doći već ujutro, na kavu i kuhanu rakiju, biti cijeli dan i ostati na kolinjskoj večeri.

-Vrijedan čovjek, al' šutljiv, govorile prijateljice moje Svekrve. -A kakav bi drugačiji mogao i biti?!, rekla je moja Svekrva. Ona njegova (mislila je na moju Mamu), posla se ne hvata, a usta ne zatvara. Pa šta će Onda jadan čovjek nego šutiti i raditi.

E dobro, kad bi se onda kod nas klalo, stvarno nam u dvorištu bilo pola sela. Neke smo zvali i ti su radili. Druge nismo zvali, pa čak ni znali. Oni su samo držali pivo. Neki iz „pola sela“ pravili krofne, drugi salovnjake, treći „bogovsku večeru“.

-Jelte žene, treba toga naspremati, govorila je moja Svekrva. Nikad ti ne znaš tko će od kuda naići na večeru.

-Jadno moje dijete. Kud se to udalo ?! Ništa ta moja jadnica neće steći uz Onu...., govorila je moja Mama. Jadnica sam bila ja, a „Ona“ je bila moja Svekrva. Koliko zakolju, toliko će im sav taj narod i pojesti, uzdisala je moja Mama.