-Što da ja jadna radim sa tom tvojom?, govorila je moja svekrva mome mužu, kad je mislila da je ne čujem.

Nit šta može, a bome nit šta zna.

-Ostavi se ti moje žene, govorio je moj premili muž, kojeg i dan danas volim, iako nas dijeli prevelika daljina.

-Ostavila bi' se ja nje da nije ovoliko krvavog posla na sve strane.

-E pa ti onda zovi rabotare.

-Lako njih zvati.

Al' njih treba i platiti.

A da si oženio Gordanu od preko puta, prvi bismo u selu svaki posao završili.

(To je ona što sa obadvije ruke kupi šljive.)

Bilo tako za sjetvu.

Bilo tako i za berbu.

Bilo i pred kopanje.

Bome i pred svako kolinje.

Ja se trudila, al' nikad k'o ta Gordana od preko puta.

Kad Gordana lapi balu sijena, skoro je preko traktora prebaci.

Onda negdje u ovo doba, završi moja svekrva naglo u bolnici.

Upala žuči.

A baš planirala spremati kupus.

Znate, to vam je najbolje oko Lukova

-Sad ili nikad, pomislim ja.

Sama ću ga ja spremiti, pa kad ona dođe iz bolnice, nek vidi da i ja nešto znam i da nešto mogu, ali i da hoću.

Što vele, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Oprala dobro kacu.

Skoro upala u nju.

Oprala dobro daske.

Našla kamen za kupus.

-Kako ga ne bi našla, kad sam ga ja proljetos lijepo spremila, rekla bi mi sigurno moja svekrva, da nije bila u toj bolnici.

Onda krenem na bašču nabrati kupus.

-Nasjeći, ispravila bi me moja svekrva da nije bila u toj bolnici.

Dobro, nasjeći, kažem sama sebi, sada ispravno.

Kad ja na bašču, imam što i vidjeti.

Počela se ja križati, kako bi i moja svekrva.

Pa što je ovo s našim kupusom?

Šta ću jadna, kukala mi majka???!!!!!, počela sam zapomagati kao i svaka poštena seoska žena, koja misli o svojoj familiji.

(Tako bi zapomagala i moja svekrva kad god bi iskrsnuo kakav problem.)

A sigurno i Gordana.

Pa sam onda i ja tako.

(Zapomagala.)

Bile to neke male, tvrde glavice.

Skoro plave.

Joj, joj!

To je sigurno zato što nije bilo kiše, zaključim ja kukajući i uspijajući.

(Tako bi i moja svekrva.)

A ništa.

Šta je, tu je!

Ako sam se znala udati, što veli moja svekrva, moram znati i raditi.

Odem ja u jednu veliku voćarnu( tada još nije bilo ovih trgovačkih lanaca) i kupim tri vreće kupusa.

Moja svekrva uvijek spremala tri vreće.

I bilo nam dosta.

A glavice prekrasne.

Ogromne.

Listovi svijetli.

Skoro bijeli.

Izribala.

Posolila.

Sutra zalila mlakom i slanom vodom.

A onda jedva čekala da se moja svekrva vrati iz bolnice.

-Naše glavice na bašči bile male; i tvrde.

I skoro plave, rekla sam čim je u kuću zašla.

Pa sam ja kupila kupus u voćarni.

Ajoj, mojoj svekrvi se od muke opet upalila žuč, koje više nema.

Ajoj, što je ona dragom Bogu zgriješila da joj onaj njen nesretnik, koji je nikad slušati nije htio ( to je bio moj muž), ovako nešto dovede u kuću.

("Ovako nešto", to sam bila ja.)

A svaki dan se Bogu molila da joj se sin dobro oženi.

I sve džabe njene molitve.

Uglavnom, dozvala se Gordana od preko puta, istresao se iz kace onaj moj kupus, koji je, uzgred budi rečeno, počeo trunuti jer ga ja nisam dovoljno posolila.

-Ni njega, ni vodu, vikala je moja svekrva, kojoj „ sam samo dobrog posla napravila, pa sad ova sirota Gordana mora ponovo prati i kacu.

I daske.

I još kamen.“

Gordana nasjekla kupus iz naše bašče.

Tri vreće.

Dvije naribala na ribež, a jednu stavila u glavicama.

Moja svekrva samo gledala jer iza operacije nije još smjela ništa raditi.

Gledala i ja.

Šta ću?!

-Gledaj, gledaj, kad te čak ni to mater nije naučila.

Ako i vas mater nije ničemu naučila, kupite kupus kao na gornjoj slici.

Takav se sprema za zimu.