-Pa ne znam, djeco!? Znate da je prevolim i da sam je preželjna, ali....sama sam. Bojim se!, govorila je moja Bata mome Tati i mojoj Mami, tad su oni letli da je najbole da ja ostanem pleto leta tod moje Bate.

-Ma šta bi se bojala?!, letao je moj Tata.

Pa i lani si je čuvala.

- Ma znam, ali lani je bio Dida. A ni ja nisam zdrava. Mislila sam preko godišnjeg obaviti pretrage.

-Ma 'ajte, molim Vas, letla je moja Mama.

Kad čovjek krene na te pretrage, svašta mu nađu, pa se samo uplaši. A i kakav bi Vam to bio godišnji da ga provedete čekajući po bolničkim hodnicima?, zaklučila je moja Mama. (Dlado mi je sto ona uvijet misli doblo za moju Batu)

- Ma dobro, djeco, ali ja ne mogu svoje ruke podići, a kako ću Helenicu ?! Sad je već teška.

-Ne trebaš ti nju ni dizati. Ni mi je ne dižemo, sladao je moj Tata.

-Ona se sama i skida, sladala je moja Mama. Samo joj recite: “Digni ruke!“

–Pa, djeco, znate da prevolim i vas i nju i da bi vam rado pomogla da se i vi odmorite, ali... ne osjećam se sposobna

Ja sebi kad skuham, kad ne skuham, ali djetetu moram.

- Ma ne morate, letla je moja Mama.

-Ni mi ne kuhamo, sladao je moj Tata.

-Šta pričaš, Ivane?! Ja baš svaki dan kuham. Nekad i po dva obroka-sladala je moja Mama, dledajuci u moju Batu.

-Naravno da kuhaš za nas, poceo se izvlaciti moj Tata.

Ali, Helenica voli samo te kašice i praškiće, sladao je moj Tata

- Samo flašicu. Smućkati i to je to, sladali su udlas (uglas) moji Mama i Tata.

–Ja ipak ne znam. Lani je Dida samo u nju gledao i čim ona zaplače, On odmah da dudu. Ja sad sama... dok ja nađem dudu...?!

-Donijeli mi deset komada, letla je istinu moja Mama i pocela istlesati dude iz nete tutije.

-Nema da fali, letao je zadovolno moj Tata. Ako izgubiš jednu, uzmeš drugu. Uvijek će Ti neka biti pri ruci. E, a nisam Ti stigao ni pričati:

Što je poslušna!!!, sladao je moj Tata.

Nije Ti ona dijete od prošlog ljeta. Ma kakvi.

- Baba Dočka (zena toja me cuva dot nisam tod moje Bate) ju htjela povesti sa sobom na more!, sladala je moja Mama.

-Stvarno, sladao je i moj Tata.

- Mos mislit, tazem ja. Baba Docta letla da bi joj bilo latše laditi u ludniku nedo mene cuvati.

- Ma dobro, djeco, sve bih ja još nekako oko djeteta (to sam ja), imam još i nešto lijekova za ovaj mjesec, ali,.......bojim se odgovornosti. Dijete je to.

– E to se stvarno ne morate bojati. Ona se kod nas praktički sama čuva!, sladala je moja Mama. Baba Dočka dođe, ono, da mala (to sam ja) baš ne bude sama u kući, sladala je moja Mama.

-Mama, Ti nećeš vjerovati, ona Ti skoro stalno spava, sladao je moj Tata.

- Pa da, ujutro spava do nekih jedanaest. Malo se ustane i već trlja oči od pospanosti, laze moja mama.

- Od sile, letla bi Baba Docta.

-A oko pola jedan već opet ide spavati, sladali su Mama i Tata moju Batu.

- Aha, letla bih Ja. Tato ne bi. Vec u pola jedan.

I tato sam ja ostala tod moje Bate.

Mama i Tata su otisli na mole i sad svati dan zovu telefonom da pitaju moju Batu za mene.

-Je l sam dobla?

- Dobra je, dobra, laze moja Bata. (A nisam dobla)

- Jesam poslusna?

- Je, je, sve me sluša moja Lužica!, laze moja Bata. (A ne slusam. Ništa. Bata laze to pas.)

-Je l' dilam apalate?

– Ma ne dira, kako bi dirala, laze moja Bata. (A ja dilam sve sto ima dumbiće. Jedan sam i potigala.)

-Je l' se da češljati? Je l' joj stavljate mašnice u kosu?

- Da, da!, laze moja Bata. (Stavila bi mi ona masnice, znam ja, ali tad me ne moze stici.)

Jutlos smo ja i moja Bata pile tavu u pola sedam ujutlo.

Bata ustaje polato, polato, da mene ne plobudi. Al, ja cula, pa stocila i ja. Da bata silota ne pije tavu sama. Tad joj vec nema moda Dide.

-Nema mi ništa milije nego kad mi se ti ustaneš za prvu jutarnju kavu, letla mi je moja Bata i polubila moju tudlavu(kudravu) tosu.

Ja mislim da Bata malo laze.

Al ', nisam sidulna.

(Svata slicnost sa stvalnim osobama i stvalima je slucajna i nenamjelna)