Srela me nekidan ona Ankica iz susjednog sela. Pa ne da otići.

-Joj, gospođo draga, pa čula sam da je umro vaš Zdravko !? 

- Da, rekla sam tiho. Ili sam htjela reći. 

–Joj, gospođo draga! Ja se vama divim.

-Ja ne mogu zamisliti da ja tako ostanem sama.

Znate, moj muž je meni predobar.

A je l' imate djecu ?, upita dalje.

Ma da, (nadoveže se nastavno sama na sebe), al' djeca su djeca. 

Oni idu za sobom.

A muž je muž, reče.

Znate gospođo, ja i moj muž prekrasno živimo.

Kad ujutro ustanemo, ja pijem kavu, on čaj.........onda se dogovaramo što ćemo u danu raditi...

Pa jel'te, gospođo, ipak kad su dvoje, lakše je. Ljepše, zaključi Ankica iz susjednog sela.

A iz mojih se očiju izlijevale suze.

One što ne ridaju. 

Samo peku. 

Jako.

Do srca. I kroz srce.

Kao da se rijeka iz našeg sela preselila u moje oči, pa sad prelijeva preko donjih kapaka mojih očiju.

Volim Te!