je počela ovako: najprije im se srele mame. Poznavale se od mladosti, pa sve jedna drugoj kroz šalu, kako bi one mogle postati i prije. A kad to poslije tako i bilo, obje htjele od muke prepući.

- Mi smo u gradu, govorila Njegova mama. Imamo i vodovod. I toplu vodu.

- Piš ga vrit! Lako za vodu, treba imati grunta. I krava. I ljudskog poštenja!, govorila je njena mama.

- Mogao je moj Braco kakvu doktoricu u kuću dovesti, govorila je u ljutnji njegova mama.

- Da bar je, ljutila se i njena mama. Onda bi ' ja dobila pravog zeta; kakvog s gruntom. Možda i sa kakvim mlinom. Ili makar gaterom.

Pa bi dobila i kakvu pravu i čestitu priju, a ne Tebe što si utvaraš da si gospođa samo zato što imaš vodovod. K'o da mi nećemo jednom uvesti vodu. (No, poslije bome, Bracan zet bio najvoljeniji gost u kući svoje punice).

- Šta ćemo?!, upita Sveti Petar dragog Boga.

Ove dvije će se pobiti, a ja im djecu u ljubavi spojio?

- Dobro, Petre, da si ih spojio. Pa vidiš da se prevole. Grijeh bi ih bio razdvojiti. Imat će njih dvoje i vodovoda i plinovoda. I svakog drugog dobra i sreće. Dobro si Ti to, Petre, napravio. Srca su im velika i dobra. Još kad ih spoje, svijetlit će dobrotom ljudskom do na kraj svijeta.

I tako se oženiše. 9. prosinca 1972. godine. Naš Braco. I naša Seka. Naš Stipo. I naša Anka. Naš tetak. I naša teta. Rodili si dvoje djece. Baš kako je zamislio Sveti Petar, kada im je srca u jedno spajao. Oboje neizmjerno voljeli svoju djecu, ali i sve ljude oko sebe, baš onako kako je i Dragi Bog pretpostavljao da će sa njima biti.

No, bilo kod njih nešto jako, jako neobično. Čak čarobno. Stol. Jedan okrugli kuhinjski stol. Ne znam gdje su ga nabavili, je l' kupovan ili pravljeni, al' takvog nitko drugi imao nije. Koliko god je ljudi ušlo u njihovu kuhinju, svi su stali za taj čarobni stol. Uđe četvero, sjednu i jedu. Dođe peti, na čarobnom se stolu tog trena pojavi tanjur i za njega. Onda odnekud dođu šesti i sedmi. Ma nema problema! Ispod stola se odnekud odmah stvore i šesta i sedma stolica, a na stolu šesti i sedmi tanjur. Neki su dolazili kroz ulazna vrata. Puno ih je više dolazilo kroz dvorište i terasu. Al' do danas taj čarobni stol nije posustao, niti je kod njih i uz njih netko gladan ostao. Ako dođeš sretan, sreću ti udvostruče. Jer se nitko k'o njih dvoje tuđoj sreći ne raduje. Ako dođeš tužan, tugu ti prepolove, jer se nitko k'o njih dvoje tuđom tugom ne rastuži.

Dragi naši slavljenici! Hvala vam na svemu. Živite dugo, zdravo i sretno. Svijetlite među nama svojojm dobrotom, KAO I DO SADA i baš onako kako vam je Dragi Bog namijenio, kada vas je prije četrdeset godina Sveti Petar ljubavlju spojio.