Kad se moj muž razbolio, u pomoć priskočiše svi naši rođaci i prijatelji. Čak i njihovi prijatelji.

Nije to bilo nikakvo čudo.

Ne što je moj, al' moj je muž stvarno prekrasan čovjek. Veseljak. Dobričina. Ma ljudina u svakom pogledu.

- Samo čaj od maslačka!, javljali su rođaci iz Kanade.

- Propolisa se ti drži, govorili su svi nama poznati pčelari i donosili plastične bočice sa smeđom tekućinom.

- Slanina je za tebe spas, govorio je prijatelj iz obližnjeg sela, odlažući na naš stol, ni više, ni manje, već tri table slanine.

Za početak. Dodajući da je na internetu čitao da od slanine, ali obavezno od crne svinje, nastaju leukociti. Pa je on donio od crne svinje. I neka moj muž samo jede. I neka ne špara. Jer, donijet će on još.

Onda dočujemo da u Austriji ima za kupiti neka krema. Plava. Onako, k'o kalodont. Al' nije kalodont. Ti što su nam rekli, dobili kremu od rođaka i ozdravili za par dana. No, kako kremu potrošili, donijeli nama kutiju, da znamo nabaviti.

Najbrža bila muževa sestra. Ona toliko voli svog brata da bi, ako treba, i pješice išla u tu Austriju.

No, nije baš trebalo pješice.

Srećom, baš u Austriji bila prijateljica od njene prijateljice, pa onda jedna od njih dvije, nisam baš razumjela koja, imala zeta. A taj zet imao mamu, i ta mama baš dolazila za par dana u Hrvatsku.

- Koliko komada da kupe?, pitali ovi iz Austrije.

- Pet. Ma bolje deset, kad već gospođa dolazi.

A, ako nema puno prtljage, nek donese za početak dvadeset.

Žena donijela tri jer kaže, ići će uskoro opet, pa....ako gospodinu bude pomoglo, lako se donese.

Kutija koštala 80,00 kn u našem novcu.

Donijela moja šogorica te tri kreme trčeći, samo da moj muž što prije namaže, pa da mu prije bar to rame ozdravi.

Mi htjeli platiti, al' ona ne da ni čut. Ubila bi se kad za svog brata ne bi mogla dati tih 240,00 kn. A odužit će se i tima iz Austrije. Krasni ljudi.

- Bome ću im se i ja odužiti, pobrzam ja. Ni ja za moga muža ništa ne žalim.

No, ni moja sestra nije sjedila skrštenih ruku.

Ona bila na nekoj prezentaciji suđa, pa ovi prodavali i tu kremu.

200,00 kn po kutiji. I to, samo još na toj prezentaciji, a onda joj vraćaju njenu pravu, daleko veću cijenu.

Moja sestra kupila tri.

A,...dao bi čovjek 600,00 kn za susjedovo zdravlje, a kamoli ne za šogora.

Sad smo već imali zalihu od šest krema.

I dobro da ih je bilo puno jer,.....nekako to od nje slabo prolazilo.

- Ne može odmah, govorila muževa sestra.

- Treba češće mazati. I sa više kreme. I jače utrljati, glasno sam razmišljala ja.

- I na prezentaciji su rekli da se mora biti uporan i strpljiv, objasnila je moja sestra.

Sedmu kremu donijela moja mama.

- Pa otkud tebi ?!, povikasmo u čudu.

- Kupila je u ljekarni, odgovori moja mama.

- Kojoj ljekarni?

- Ovoj našoj. U bolničkoj ulici. Preko puta Seke, reče moja mama.

- Ma, prijo, bez uvrede, al' to ne može biti istina!, uzrujano će moja šogorica, koju svi zovemo Seka.

- Pa, prijo, ne bih ja lagala. Još stoji u izlogu. Preko puta Vaše kuće.

- A koliko ste je platili ?!, uzjapuri se moja šogorica, ali i svi mi.

- 40,00 kn, odgovori moja mama.