Na istom stablu, u krošnji istog drveta, stanovali Vrabac i Orao. Orao živio na samom vrhu. Da vidi sve. I na nebu. I na zemlji. Vrabac bio na najnižim granama. Da nikom ne smeta. Orao živio u velikom obilju. Jeo samo najkvalitetnije i najukusnije. Svi ga se bojali. Svi mu donosili. A kad usfali, samo raširi svoja velika krila i brzo nađe hranu.

A Vrabac jedva “sklapao kraj s krajem“. Za svaku mrvicu hrane morao dobrano zamahivati svojim malim i slabim krilima. Više bio gladan, nego sit. Još preko ljeta nekako, al' u zimu nikako.

Orao sa visine gledao njegovo siromaštvo i muku. - Šta ću mu ja?!, mislio je Orao, trgajući kljunom neku lovinu. Ako je gladan, nek' me traži. Neće mu pasti kruna s glave. Nije moje da nudim i ponizujem se. Ja sam visoko. Ja imam. Nek Vrabac prigne glavu. On je u potrebi. Od mene je dosta što znam da sam dobre duše i znam da bih mu dao. Razmišljajući tako pojede Orao svoju lovinu do kraja.

– A da ipak tražim?!, razmišljao je sa najdonje grane stabla gladni i promrzli Vrabac. Ma ne! Gdje bi on meni dao hrane. Siromašnom vrapčiću. Orao je velika ptica. Sigurno je jako gladan. I sigurno mu treba cijela lovina. A opet, ako ga ne zamolim, neće mi ni dati ?! A, ako ga zamolim, možda bi mi ipak dao bar malo za pojesti. Dok se gladni Vrapčić nesigurno dogovarao sa svojim prepraznim želučićem, dok bi prikupljao hrabrost zatražiti komadić Orlove lovine, Orao bi sve i pojeo.

A onda, jednog dana, nadigla se i nad to drvo silna oluja. Došao neki snažan vjetar, lomio grane i vitlao ih po cijeloj šumi i mračnom nebu iznad nje. Jedna grana tako udarila Orla u glavu i on k'o pokošen pade pod stablo. Kad se vrijeme smirilo i u šumi dan opet zasvijetlio, vidje Vrabac Orla kako nepomično leži i odmah se sjuri svojim malim krilima do njega. – Živ je! Ali bez svijesti, zaključi Vrabac. Treba mu vode na kljun i oči.

Srećom je cijela šuma bila mokra od kiše, pa mali siromak nije morao daleko po vodu. Sakupljao je kapljice sa mokrog lišća i u kljunu ih nosio do Orla. Jednu bi mu kap izlio na zatvoreno oko, a onda odmah pojurio po drugu, da mu ovlaži kljun. Stotinu puta tako uzletio. Gore. Dolje. Pa opet nazad. I, nakon nekog vremena, otvori Orao oči.

- Kako si znao da mi treba vode, upita Orao slabim, ali zahvalnim glasom. - Kako ne bih znao, odgovori Vrabac. Svaka nevolja sama za sebe kaže što joj treba.