I evo! Pobijeljela je.

Nisam ja baš neka velika i stručna „šnajderica“ (iako sam stalno za mašinom), pa sam polako, najprije sve raskrojila, a onda, slijedeći stari kroj susjedine, odavno pokojne bake, zamijenila „poflekane“ dijelove stare tkanine bijelom tkaninom. Sve dio po dio, pazeći da ne oštetim, ali i da ne prešijem preko vezenih dijelova.

E sad! Po pitanju bijelog platna, imate dvije solucije: Jedna bolja i jeftinija, druga malo gora i skuplja. Kako vam ispadne. Meni je ispalo dobro. Uvjetno rečeno. Kad smo onako pogorjeli u ratu, sa svih strana se ponešto dobilo. Davali ljudi. I oni izbližega. I oni izdaljega. I jedni i drugi samo ono što više nije valjalo njima. Na naše otucane duše, počeli pristizati otucani lonci. – Valjat će vam za početak, govorili su oni što su ih donosili, gledajući s nelagodom mimo naših očiju. Bilo tu i rasparenih servisa. Pa što? Ionako smo i mi bili raspareni. Muž u jednom logoru. Žena u drugom logoru. Sa svim tim drlogom donosili su i stare plahte. One grube. Stare. Seljačke. Što im bjelina vukla na sivo. Oni koji su ih donijeli, ne gledajući nas u oči, odavno pod sebe prostirali flanelske i frotirske. A nama, pogorjelima, bit će dobre i ove. Dok se ne snađemo. I za prvu ruku. I za početak.

Rat je odavno prošao. Srećom. Godine su nam trebale da “se snađemo“. I da dođe ta „druga ruka“, kad ćemo i mi pod sebe prostirati flanelske i frotirske plahte. I da prođe taj početak, u kojemu nam je moralo valjati sve što drugima odavno nije valjalo. One stare, grube, dobivene plahte, one što im bjelina vuče na sivo, složila sam na ormar jedne male sobe. I sa njima „sprešala“ svoj rat. Da se najprije dobro osuši. (rat). Pa onda da dobro požuti. I na kraju da se tako suh i žut zauvijek raspe i nestane iz mog sjećanja. Hvalite dragom Bogu ako niste prošli kao ja. Otiđite u trgovinu i kupite lijepo i novo platno. Koliko god da vas bude koštalo, bit će neuporedivo „jeftinije“ od spaljene kuće.

No, „dogovorile se“ tri najgornje plahte da će postati ova nošnja. - Bolje da čuvamo hrvatsku narodnu baštinu, nego rat, govorile su mi sve tri u glas ne bi li me što prije nagovorile. - Pa bolje, složila sam se brzo. Ratove i ne treba čuvati. A kad postanete narodna nošnja, svi će vam se diviti. Slikati vas. Oblačiti. A bome, kad polka zasvira, i vama trima će krpeno srce zaigrati. - Pravo kažeš, rekoše sve tri grube plahte. Reži!

I sad mislim. Ako posjećujete ovu stranicu, sigurno volite ručni rad. A ako volite ručni rad, sigurno ga i imate. A, ...ako ga imate, napravite od njega i vi sebi narodnu nošnju. Da, neka ostane nešto i iza nas. Da nam i to ne moraju šiti Kinezi. Malo „naštukljajte“, malo kombinirajte, malo doheklajte, malo dovezite. I vi i ja imamo još komad zime pred sobom. (Kraj priče)