Zima k'o pas. Kažu, bit će još veća. Plaće još nema. Kažu, i ako dođe, bit će manja.

Ruke mi ispucale do krvi. Tako mi ispucale i lani. I preklani. Ispucaju od hladnoće. I meni i mojoj kćeri.

Preklani sam mazala sa neutrogenom (Norveška krema; iz Tv reklame). Lani mazala kremama raznih robnih marki. Nisu pomagale, al' nisu ni odmagale. Ove godine nema ni takvih.

Onda prošli vikend iz Zagreba došla Mala Ladica. Odmah joj pogledam ruke.

– Dobre su ti, zaključim zadovoljno. Je l' mažeš neutrogenom?, upitam dalje.

– Ma da! Pa znaš da nas dvije bez nje ne možemo preživjeti zimu. A ni bez rukavica ne izlazim.

Ali, što je sa tvojima? Pa ispucale su ti kao nikad. Je l' ti ne mažeš neutrogenom?

– Ma mažem; kako ne bih mazala?!, slažem spremno. Samo znaš mene; po svašta istrčim van bez rukavica.

Nisam joj htjela reći da je meni ove zime preskupo dati 40,00 kn za samo 50 mililitara te kreme. Ni da su mi najvažnije njene ruke. I njen spokoj kad si kakvim šopingom uljepša svoje studentske dane.

A za moje ruke je lako. Pa neće mi otpasti ako su popucale. Kad zatopli, i to će proći.

Vikend prošao prebrzo. Nismo se pravo ni napričali. Ponedjeljkom ujutro Mala se Ladica vraća u svoj studentski život. Tako joj volim „šušnuti nešto pride. Ukrasti“ nešto od nas, da joj uštedim koju kunu od onoga što dobije pod redovno.

Najbolje kavu: lako se odnese, puno košta, pa je i ušteda velika.

Otvorim “viseću“, al' kave nema. Samo ovo u kutiji. Nit' joj to mogu dati, nit' bi ona to uzela.

Pitanje da l' će te plaće i biti po ovoj zimurini.

Otvorim frižider. Možda koju konzervu? Al' konzervi nema. U frižideru „držimo“ samo svjetlo.

Prokleta zima. I sve ovo uz nju.

Otvorim novčanik. Dvije papirnate (novčanice) po 10,00 kn i još toliko u kovanicama. Ne prekrupnim. Ukupno 40,00 kn. Za četiri studentska ručka.

Stavim to u prozirnu najlon vrećicu i spustim joj u ugao torbe. Da ne vidi dok je tu. Jer,....ne bi htjela uzeti. Po iznosu i kovanicama odmah bi znala da mi je to bilo zadnje u nočaniku. I jedino.

Otišla je i javila da je sretno stigla i neka se za nju ništa ne brinemo. Sutradan sam u svojoj torbi pronašla neutrogenu. Stavila ju je ispod sklopivog kišobrana. Da ne vidim odmah. Jer,...znala je da je ne bih uzela. I da su mi njene ruke tisuću puta važnije od mojih. I da je zima k'o pas. I da plaće još nema.

Dobro da sam joj „nastrugala“ makar onih 40,00 kn. Da sebi kupi novu (kremu).

Dobrota nikad, baš nikad ne cvate samo jednim cvijetom. Čim procvate davanje, već propupa uzvraćanje.