Stolnjak sa smeđom heklanom bordurom

Kad su otišli tenkovi, krenuli na nas kamioni. Sa svih strana. Vozili pomoć. Između njihovih cerada izvirivale razne leptirice, nestrpljivo iščekujući zemlju u koju se sele.

- Još malo, dečki! Ne izgleda loše, dovikivali su debeljuškastim crvićima i žižcima, koji su putovali u papirnatim kutijama s hranom.

Oni još nisu došli ni do granice, a mi smo ih ovdje već čekali u dugim redovima. I svađali se. Jer smo sigurno znali da kada smo jutros došli, Ovoga Tu nije bilo. A sad je ispred nas.

- Kako znate da me nije bilo?, kad je jutros bio još mrkli mrak kad smo došli, branio se on.

- Eno ih!!!

- Je l' moljaca?!, upita netko.

- Ma, budalo, kakvih moljaca ?! Stižu kamioni.

Iz starog skladišta jedne prijeratne trgovačke kuće važno i ljuto izađu aktivisti humanitarnog društva, strogo nam dobace da se ne ponašamo kao stoka i neka jači muškarci, a bome mogu i mlađe žene, dođu pomoći pri istovaru jer neće nam oni, aktivisti, valjda i to raditi i jer je i njima bio rat i nisu oni valjda naše sluge... i valjda od njih dosta što su našli pomoć i još k tome organizirali njen dovoz... i jer...

- Evo, nek pomogne Ovaj Tu, povikasmo u glas. Prvi je došao.

- Ma nisam prvi, zavapi Ovaj Tu. Ja sam već među zadnjima stigao.

No, džaba mu bilo. Mi ga već gurnusmo pred ljutu mašineriju humanitaraca koji nam nisu sluge, a mi se povukosmo u hlad da ne smetamo istovaru humanitarne pomoći.

– Sramota, humanitarno je urlala šefica od aktivista. Čovjek vam pred noge doveze, a vi niste kadri ni istovariti si to.

- Gospođo, ne sekirajte se, reče mi jedna starija žena do mene, uočivši moju nelagodu koja je prerastala u odluku da i ja pomognem. Potom me primi za nadlakticu i povuče nazad u hlad. Nek nose. Ne bojte se! Ne bi da nemaju koristi. Sve što je bolje sami poberu i pokupe prije nas.

U jednoj takvoj donaciji stiglo i nešto konca. Ja okasnila, pa me zapao samo ovaj smeđi. A nikad nisam voljela ništa smeđe. No eto, kad je badava, šta fali i smeđem? A bio mi ružan čim sam ga uzela. Kod kuće mi bio još ružniji.

- Ma, kad krenem heklati, bit će to lijepo, tješila sam samu sebe.

Krenula ja i heklati, on ružan i dalje. Nabrzo stiže i kazna za moju lakomost. Negdje pri samom kraju te moje bordure, ponestane mi tog humanitarnog konca. Pa sam morala dokupiti. I pri tom platiti. Pa je taj dokupljeni bio iz druge serije. Pa je kod prvog pranja taj dokupljeni postao svjetliji. Pa sve još ružnije i nije ga ni za stavljati na stol.

- Zašto si ti uopće uzela taj konac kad ne voliš smeđe?, upita moj muž kojem je već dojadilo kukumakanje oko tog stolnjaka.

- A zašto, zašto!? Pa znaš zašto; bio je badava, odvratim nervozno.

- E pa onda si ga duraj!, smireno će moj muž.