–Pa, kako ne znate, dragi kolega?! To se mora znati! Razmislite malo!

„Dragi kolega“ razmišljao, razmišljao, razmišljao....; pa opet ništa.

- Dobro, izgleda da ste se uplašili, „kolegijalno“ će Profesor. Evo, dat ću Vam knjigu, pa polako i naglas pročitajte ovaj tekst da čujem i ja i kolege koji su došli slušati ispit.

„Kolega“ drhtavim rukama primi pruženu knjigu i glasno pročita slijedeću rečenicu:

.....“ današnja teorija organizacije još je u pretparadigmatskom stadiju i predstavlja svojevrsnu miksturu sistematiziranog iskustva i metafunkcionalne spekulacije(P. 1989; 15-22 ). „

- Dobro, dragi kolega!, s visoka će Profesor, sav ponosan na svoje strpljenje spram ovim mladim čovjekom pred kojim je budućnost i koji će možda već sutra, kao akademski građanin, s diplomom u džepu, sjesti na neko rukovodeće mjesto u ovoj zemlji.

Dakle, da čujemo! Što znači ova rečenica, koju ste pročitali?

„Dragi kolega“ opet ne zna. I još drhti. Sada još jače.

– Zna li netko od vas prisutnih reći što znači ova rečenica ?, strogo i sada već vidno ljutito upita Profesor.

Prisutni pognuše najprije oči, a onda i glave.

Ne znaju ni oni.

- Je l' ti misliš da sam ja lud, ako nisam išao u te visoke škole?!, grmio kod kuće ćaća „dragog kolege“, kad je ovaj zbog prednjeopisanog ispita izgubio i pravo na dom i pravo na stipendiju.

- Ali, tata!

– Ništa tata. Mi ovdje struju nemamo od čega platiti samo da gospodin studira. Da uči ...

- Ali učio sam, nekako drhteći izgovori nesuđeni akademski građanin zemlje ove.

- Vraga si ti crnog učio! Da si učio, pa bi ispit i položio. Nisi tupav da ne znaš što čitaš. A, .... i da si tupav, trebao si napamet naučiti. I opet bi ti bilo lakše nego nama, koji ovdje crnčimo od jutra do sutra. Kako drugi znaju; samo ti ne znaš.

-„Ovako se djecu ne uči!“-poviče glasno jedan dječačić, baš u trenutku kada su on i njegova majka morali zastati da bi prošla jedna od nakićenih „Reformi“.