- Pa je l' ti, kume, već na more? Da nije malo rano?
– Ma kakvo more! Selim, čovječe!
– Ma daj!? Pa kuda?! I zašto ?!
-Do kud me odveze rezervar ovog eurodizela. Baš je on morao jedini sada poskupjeti!
- Čekaj! Je l' ti mene zezaš, il' stvarno seliš?!
– Ma stvarno selim! I nije mi do zezancij! Mislio sam ja putem skrenuti do tebe, da se pozdravimo, al' ovako je još bolje ispalo što si naišao.
– Ma, kume, stani! Pa mi smo skupa ovu državu i branili i stvarali, pa sad baš ti da iz nje odeš. Pa je l' prodaješ kuću?!
-Ne prodajem. 'Ajd molim te, kome bih je prod'o? Da tu valja, ne bih ni ja iz nje izlazio. Sjećam se svakog zida kada se gradio. I, kad si ti, moj kume, čuo da je ijedna kuća u ovom kraju prodana?
- Pa istina! Skoro na svakoj drugoj tabla za prodaju, al' ih nitko i ne gleda.
- Pa kažem ti.
–Dobro, lako nije nikom. To znam i sa svoje kože. No, kažu da će biti bolje. Što je tebe baš sad spopalo? Zbog čega seliš?
– Zbog visibaba!
- A moj,kumane! I ti jadan bez svoje pameti ostao! To je nama sve od rata, prijatelju dragi! Doktoru ti idi! A ne u drugu državu. To ti je PTSP-i.
- Ma kakvi PTSP-i. Jedino mi je čista glava i ostala u životu.
- Ne pomažeš ti sebi ako svoju bolest negiraš. Je s' ti sebe čuo što s' ti meni rek'o?
- Naravno da sam čuo kad sam ti sve to ja govorio. Na što misliš?
- Pa rek'o si mi da zbog visibaba ideš.
- A,to!, nasmija se kiselo ovaj prvi.
Da, idem. I to baš zbog visibaba idem. Ti izgleda nisi čuo, kumane moj, da će se plaćati kazna od 50.000,00 kn ako netko ubere visibabu s lukovicom.
– E, kume, prijatelju; ne ljuti se, al' ti stvarno nisi normalan! Ili si samo zaboravan, pa si tih nula naslagao. Pa sa 50.000,00 kn se sagradi sirotinjska kuća. A ako se baš bojiš kazne, pa nek kuma počupa te visibabe iz baščice. Bome ću onda reći i ja mojoj. Da je kazna i 50,00 kn, za mene je previsoka. 'Ajd ti nama natoči po rakiju, pa da mi tebe raspremimo!
–Neću! Raspremat se neću, a i ono malo rakije što sam imao, stavio sam ispod svih stvari da mi ne nađu na granici.
-Ma je l' ti ozbiljno ideš.
– Idem!
-Zbog visibaba?!
- Baš zbog visibaba!
Čovječe, znaš kakvih sam kalvarija u životu proživio. I gorio! I plivao! I bez posla po sto puta ostajao i ja i žena. Nekad dali malo, a najčešće nimalo. Nit me 'ko htio saslušati, nit me k'o htio zaštititi. Čak ni utješiti. Koga bilo briga da l' jedemo išta il' ništa.
A vidi sad! Oni visibabe štite. Sa tolikom kaznom svojim ljudima prijete. Njima važnije visibabe od ljudi, razvikao se siromak čovjek, a onda briznuo u strašan plač. Sve se tresla njegova drvena ograda za koju se bio držao dok je sa kumom pričao.
Zagrli ga čovjek s druge strane ograde, pa i njemu suze na oči krenule. Ima bome i on zašto plakati.
Uz ogradu cvale visibabe. Odmah iza rata prenijela ih sa lukovicama njegova žena. Da nešto malo zabijeli ispred gareža na kojem je stajala njihova spaljena kuća.

Da ne bude zabune: one visibabe sa gornje slike nisam ubrala. Napravila sam ih od krep papira.