–Bože Djede, pa šta je sad ovo?!
– A traktori; šta bi bilo. Nisi ćorava.
- Pa vidim da su traktori. Al' danas je Josipovo.
- Pa šta ako je Josipovo?! Ti samo gledaš u te svete kalendare.
– A,...ni tebi nebi škodilo da se kojiput prekrižiš i Bogu preporučiš. Josipovo je zapovijedani blagdan. Traktori se ne smiju ni paliti, a kamoli na njivu voziti.
– E, s kim ja živim, ljutito će Djed. Pa ti čim zineš svakom je jasno da ti je glava od oraha.
– Ma nemoj! Kao da tvoja nije. I tvoja je od oraha, pobrza ljuto Baba.
– Neka je; ali sam ja ipak pametniji od tebe.
– A, i jesi i nisi. I ako jesi, šta nam vrijedi tvoja pamet kad s dana u dan gledaš u te prosvjednike, a naš pos'o stoji.
- Pa stoji i njihov, branio se Djed.
- Nemoj se ti u njih ugledati. Oni samo galame. To im je sad pos'o. Al od galame kruha nema. Ni za njih! A kamoli za nas.
- Ma šuti, Baba! Ti se u politiku nikad nisi razumjela. Moraju ljudi galamiti. Pa ruše vladu!
- Pa ja se i ne bavim politikom, odvrati Baba. Al' znam da od dreke i galame ni drvo u šumi ne pada, a kamoli da bi vlada.
– Šuti, Baba, rek'o sam ti! Još će te netko čuti, pa ćemo oboje nagrabusiti, sad će već uplašeno Djed.
– Ma, ...nagrabusit ćemo mi ako se posla ne prihvatimo.
Pusti ti ti njih. I jedne i druge. Svi bi samo kruha bez motike. I ovi što galame. I oni na koje galame, strogo će Baba popravljajući staru, vunenu kapu na svojoj orahovoj glavi. Na cesti nikad nikom ništa izniklo nije.