Prvi puta nam došao lanjskog Božića. U čestitare. Čudili smo se. Inače nije dolazio k nama i poznavali smo se samo iz viđenja. Gladna mu djeca, kaže. Dali smo što je tražio. Dali smo i puno toga što nije tražio. Nek djeca ne gladuju. Grehota je. Kad nema posla ni On, ni Žena. Strašno je ovo vrijeme.

Kad bilo naše kolinje, pozvali Njega među prvima. Nek pomogne. Nek si malo zaradi. Nek ga vide i drugi, pa će ga pozivati i oni. Nek bude među nama. A nek si i odnese. Na taj dan ionako svega u izobilju. No, bio bolestan. Jako. Pa nije ni došao. Al' došao već sutradan. Doduše, izgubio dnevnicu, al' mi svejedno napakovali svega. Dobio i novaca, koje je došao posuditi. Samo da djeca ne budu gladna. Grehota je. Vremena su stvarno teška. A oni ni jedno nemaju posla. Više ne dobivaju niti sa Zavoda. Mladi su to ljudi. Malo staža, pa se kratko i dobiva.

Uoči prošlog Uskrsa, ja poručim nek' dođe Žena malo mi pomoći oko spremanja i pečenja kolača. Mislila sam: malo ćemo se upoznati; nešto će od mene starije možda i naučiti; malo će si zaraditi i opet svašta kući odnijeti. Al',....poruče Oni nazad, ne može Ona doći jer i kod sebe sprema za Uskrs. A dobro; obavljala sam ja sve to bez Nje i ranije, pa sam i lani. Više sam je zvala zbog Nje, nego zbog sebe.

Na sam Uskrs dođe On sam. Čestitati nam. I,...ako možemo, posuditi mu novaca. Djeca su gladna. - A kad ćeš vratiti sve ono što si do sada posudio?, zapitasmo prvi puta od kada je k nama počeo dolaziti u čestitare. – Pa, odradit ću vam, reče on spremno. I moja Žena. Kada vam bude nešto trebalo. – Dobro, reče moj muž i opet mu da.

Kada smo kupili šljive, njih baš oboje pokočilo. Kad smo brali jabuke, On se baš već obećao na drugo mjesto. Kad sam čistila orahe, Ona baš bila prehlađena. Kad smo spremali iza krečenja, Njima baš dolazili gosti. Kad smo vozili drva, Oni baš išli u goste.

Gospodine! U čemu je volja Tvoja, kad nam stalno šalješ ovoga čovjeka na vrata? Ako damo, glupi smo i sebi i Njemu. Ako ne damo, grešni smo i sebi i Tebi.