- Je s' Ti čuo da Marijan prodaje auto?
- Marijan?! Pa zašto? Nema dugo da ga kupio? Je l' bolestan?
- Ma nije! Kupit će si traktor.
- ??? Traktor? Pa je l' Ti to mene zezaš? Šta će njemu traktor. Ni zemlje nema.
- I ne treba mu za zemlju, već zbog poreza. Razrezali mu opet veliki porez.
- ???
- Pa veli da će s traktorom na ulicu. Da mu smanje porez?
- Pa vidiš, i nije mu to loše.

Nabrzo i Pero prodao auto. Pa kupio traktor.
- Pa nije vam ni Pero zadnja budala, gunđao je sam sebi dok ga je vozio kući. Ima i pred Perinom kućom ceste, nastavljao se dalje ljutiti sam sa sobom.
Šta vi mislite?! Da će Vam Pero raditi do šesdesetpete. E neće. Naradio se Pero i do pedesetpete. Pa sad kad Perino vrijeme došlo, sad bi vi reforme. E neće ići, ne zvao se ja Pero.

- Priča se, bome, da i Darko kupuje traktor.
- Ma ne moj?! A zašto on?
- Zavod smanjio naknadu za nezaposlene.
- Pa je l' će i on na ulicu? On baš uvijek bio onako tih i miran.
- Pa vele da hoće! Šta ja znam. Ne može valjda živjeti ni od dosadašnje naknade. Puno je njih u kući.

- Zašto si ti, prijatelju, izašao?, upita Pero jednog nabrijanog u zelenom traktoru kraj sebe.
- Pala mi mala na državnoj maturi, odvrati ovaj i ugasi traktor da se bolje čuju.
Čovječe, bez nje ni jedna školska priredba nije započela, razumiješ ti mene, nastavi Nabrijani, a sad da baš moja mala padne. Dao sam premijerki rok do kraja tjedna. Ja do tada traktora ne sklanjam, razumiješ Ti mene, nastavi Nabrijani. Da Ti, prijatelju, samo znaš kako je moja mala znala crtati još ni u školu nije krenula. To se svi čudom čudili.....
- Ma da, samo se mi njima ne trebamo dati, odgovori Pero. Svi su oni tamo zbog nas, prijatelju moj, a ne zbog sebe. Umjesto da rade, oni reforme smišljaju, nastavi Pero o svojoj muci.

- Nešto se čudno događa, zaključe traktoristi nakon nekoliko dana. Već tri dana nit kamiona, nit autobusa. Kao da su u crnu zemlju propali?!
- Čuo sam na vijestima da nas zaobilaze preko susjednih zemalja.
- Ma nemoj?, slavodobitno će Nabrijani! A jesmo ih?, a, prijatelji?! Rekao sam ja vama: samo se ne trebamo dati. Doć“e oni još nas moliti. Mi vremena imamo. A i goriva. Ja odavde ne idem dok moja mala ne upiše fakultet. I to po svom izboru. Stajat ću ovdje sa ovim mojim Zekanom, makar ni brazde na njivi ne poorao, uzgalamio se Nabrijani sve udarajući dlanovima o svoj zeleni traktor.

- Prošlo tako i još nekoliko dana. Ugasili traktore. Ni goriva se bome više nije imalo.
- Sjedim ja ovdje, ljudi, i mislim!, reče Pero. Iz Zagreba nitko ne dolazi. Kamioni nas obilaze. Svoj plavi dizel smo potrošili, a posao si nismo poradili. Trebali bi mi zatražiti da nam se odobri prosvjednički dizel.
– Pravo ti, Pero, kažeš. I tražit ćemo; nego šta nego ćemo tražiti.