- Napravi, ženo, popis za 500,00 kn.

- A joj! Nisam pravila popis od prije rata. Više i ne znam koliko šta košta. Ne mogu ni vjerovati da ćemo kupiti za 500,00 kn.

– Ni ja! Svi stalno i svagdje pričaju protiv socijalnih prava. Ne bi tako da znaju da kave nismo pili tri mjeseca.

- Ma da, nastavi Žena. Kao da je nama drago što smo bez posla. Da je nama posla, ne bi se izvirivalo ni za ovu, ni za onu pomoć.

I..., napravila žena popis. Najviše brašna. Pa će od brašna napraviti kruha. Pet kockica germe. Od kruha do kruha se čuva tijesto. No, kad se doda bar malo svježe germe, bolje se diže; 2 kg soli. Bez nje ne možeš. 1 kg šećera, 1 l ulja, 2 vrećice kave. Brzo prekriži onu dvojku.

- Jedna će biti dovoljno, pomisli u sebi. Samo za želju. Samo za miris.

Vrećicu vegete (od 10 dkg); prašak za veš; najjeftiniji, doda u zagradu.

- I to je to. Hvala im i na tome!

- Nek ide sin kad već pališ auto, reče Žena. Ne pamtim kad je bio u gradu. A dečko je to! Ja ću ostati kod kuće; ne morate se žuriti.

I odoše njih dvojica u starom Jugu, koji je nekad bio bijel.

- 494,30 kn, ispao račun kad se zbrojilo sve sa popisa.

- Pa uzmite si još neku sitnicu, kad već imate pravo na 500,00 kn, reče trgovkinja.

- Tata, 'ajmo pivo, gotovo povika sin.

- Je l' može pivo?, upita otac pogledavši trgovkinju. Ona nešto ukuca i kaže:

„ Može. Idite van i kad popijete, vratite mi bocu jer za kauciju nemate. Ali, otiđite malo podalje, da nemam sa šefom problema!“

– Bez brige, gospođo! I otićemo dalje i vratiti bocu, ništa se ne sekirajte, reče čovjek ponizno i zahvalno.

- 'Ajmo popol!, reče sin i pruži ocu bocu s pivom.

- Ma neću, samo ti pi.

- E ako nećeš Ti, neću ni ja. Nismo piva ni vidjeli, a kamoli pili Bog zna otkad. A već je u vijestima u sedam bilo 21 stupanj (Celzijus).

- Ma neću, sine! Ti popij! Ja vozim!

- Od pola boce piva se ne moraš bojati; to znaš i sam, bio i sin uporan.

I popiše njih dvojica tu bocu pive. Malo nagnuo jedan, pa malo drugi. Sve jedan drugom čuvao i onog drugog nutkao, pa se i došlo do kraja. Vratili bocu odmah i pažljivo, kao da je od kristala; zahvalili se ponizno, sjeli u Jugo koji je nekad bio bijel i otišli kući.

Nabrzo došlo rješenje iz grada. Ukida im se pravo na socijalnu pomoć. Račun bio na kontroli. Pivo nije „osnovna životna namirnica po članku........... stavku........ po alineji...... nekog tamo zakona iz nekih tamo narodnih novina“. Dugačko obrazloženje. Čak na dvije strane. Službenici se potrudili. Možda i umorili. A bilo je dovoljno napisati samo jednu rečenicu: "Vi koji ste nezaposleni nemate pravo voljeti svoje sinove".