-Dobro, čovječe, hoćeš li se ikad pomaći s tog kamena?! Danima se već potipljem za tebe, izvika se Mrav na Puža.

- Pa obiđi me ako ti toliko smetam! Ja sam na ovom kamenu bio i za najvećih vrućina; i kad je bilo najgore! Onda ti nisam smetao!

- Ma dobro! Ne ljuti se odma'!, pomirljivo će Mrav. Je l', a zašto ležiš?

- Čekam salatu, odvrati Puž.

- Koju salatu? Pa pred tobom je samo gola zemlja!, u čudu će Mrav.

– A, još je gola, al' posijat će je, nastavi Puž. Svakog proljeća sve više kasne, al' uvijek posiju.

- A joj, odvrati Mrav. Dok oni nju posiju, pa dok ona nikne i naraste, krepat ćeš od gladi. Bolje 'ajd sa mnom na posao.

- Đe radiš?, upita Puž.

- Čistim iza jedne pekare, odgovori Mrav i ode žureći.

- Samo ti čekaj!!, poviče drugo jutro Mrav Pužu još iz daleka. Bome pričaju pred pekarom da se više nikom neće sijati salata.

- Samo ti odi za poslom i ne brigaj za mene. Tako bilo već po sto puta. Neće, neće, pa kad se sjete što smo sve proživjeli, bome posiju.

- Krepat ćeš ovdje ležeći!, poviče Mrav opet za par dana. Pa rek'o sam ti da više neće sijati. Bome već i neki puževi čiste iza pekare.

Glad ne pozna politiku, pa nakon nekog vremena krenuo ipak Puž sa Mravom čistiti iza pekare.

-Bome, prijatelju, da ne bi danas tebe, ne bi mi mogli ni pomaći onolike peteljke stare salate, reče Mrav kad su se vraćali s posla.

– Misliš?, s ponosom će Puž.

Od tada Puž svaki dan išao na posao. Upoznao tamo i jednu prekrasnu Pužicu, pa se nabrzo i vjenčao s njom. Jadranku zvali za kumu jer, složiše se oboje: da nje nije bilo, nikad se njih dvoje upoznali ne bi.