– Gladan sam, reče Jelen svojoj Košuti. Stani malo da se napasemo ove mlade proljetne trave.

– Ma i ja sam. Al' nećemo tu pasti. Čula sam da svi idu u onu šumu preko puta ceste. Tamo je, kažu, trava zelenija, a rosa čišća.

– Ma daj, ženo! Šta fali ovoj našoj travi? Koliki su se jeleni na njoj othranili! A i rosi?! Ne znaš je l' bistrija, il' hladnija. Krijepi i dušu i tijelo.

– Ma 'ajmo ipak preko ceste. Pa nećemo samo mi jesti domaće, kao da smo najsporiji i najgori.

Jelen bio pravo gladan, pa mu se više nije dalo raspredati, već potrči prema cesti i onoj drugoj šumi, a Košuta zadovoljno za njim.

– Vidiš, ženo, trava k'o trava, reče Jelen. No, nije jadan pravo ni počeo pasti, dofijuče odnekud lovački metak i pogodi ga u glavu; ravno među rogove.

Odonda, iz Košutina lijevog oka svaki dan poteče po jedna suza. Kad se Jelen onako beživotno srušio, vratila se ona u njihovu šumu. I,... nikad više nije išla preko ceste. Al' bilo kasno. I bilo džabe. Jelena više nije bilo i ona je svaki dan sve više venula od tuge.

I Ježica plakala u grabi blizu ceste. Čula i ona kako je preko ceste trava puno zelenija, kukci i crvići puno slađi pa krenuli i njih dvoje. No, Jež nije pravo ni zakoračio na cestu, dojuri auto i pogazi ga.

– Svemu sam ja kriva, jecala je čupajući bodlje s glave. Al' bilo je kasno. I bilo je džabe! Ježa više nije bilo.

Slično prošli i Zec i Zečica. Zec skoro stao u željeznu zamku. No, srećom, vidio je na vrijeme, odskočio spretno u zrak i preskočio je. Ali, dok su oni pasli sa druge strane ceste, zečići im izašli iz rupe, pali u potok i svi se redom utopili. Još danas se kroz šumu čuje neutješan plač Zeca i Zečice. Al' kasno! I džabe! Zečića više nema.

Ljudi još ne plaču. Ali, plakat će. No bit će prekasno! I bit će džabe! Jer, dok smo mi ovih dana (kad se koliko toliko više trošilo i kupovalo), trpali u kolica papirnate salvete iz Njemačke, čačkalice iz Italije, šipkovu marmeladu iz Srbije, zamrznute višnje iz Mađarske, kompot iz Bosne, naše je gospodarstvo tonulo k'o zečići u potoku.