Devet sati ujutro. Zazvoni telefon u jednom gradu, u jednoj zgradi, u jednom uredu. Prvi kat, soba 216.

-Molim Vas, ponizno će Čovjek s druge strane žice.

-Nazovite kasnije, oštro će Službenica, spusti slušalicu i ljuto prinese ustima šalicu s kavom. Pa ti ljudi nemaju mjere. Ni obzira. Ni kulture. To se zove od ranog jutra da ne može čovjek ni jutarnju kavu popiti.

Istog dana u deset sati, ponizni Čovjek od devet sati se najprije nakašlje da pročisti grlo, popravi malo sve po sebi, još se jednom nakašlje, pa nazove. No, džaba se popravljao. Telefon zvonio, zvonio, zvonio. Nitko se nije javljao. (Službenica si je otišla kupiti gablec)

Čovjek od devet i od deset sati sve ponovi i u jedanaest sati. Ovaj put imao sreće. Ma, nije telefon pravo ni počeo zvoniti, već je netko sa druge strane digao slušalicu.

-Gablec je, zovite kasnije, čuo je rezak glas iz slušalice.

-A dobro, moraju i jesti, pomisli Čovjek od 9, 10 i 11 sati. Koliko, Bože, jedu? Kad bi to sad onda bilo zgodno? Savjetovao se Čovjek sam sa sobom. Pa možda najbolje u dvanaest.

Pred 12 se opet nakašlje da pročisti grlo, pogleda na sat da ne bi preuranio, pa nazove:

- Oprostite, molim Vas, zausti Čovjek.

-Žao mi je, nazovite kasnije! Baš sam na odlasku! Imamo važan sastanak u šefovoj kancelariji.

-Dobro, dobro, nazvat ću ja kasnije, ponizno je pomislio Čovjek. Nije joj to stigao reći jer je odmah spustila slušalicu, žureći valjda na taj sastanak. Zvao je i u jedan i u dva. Uzalud. Valjda je još bila na sastanku.

- Pokušat ću na pola sata, domislio se Čovjek. Možda ću imati više sreće. Tako nazove u pola tri. Bio je u pravu; Službenica se odmah javila.

- Zovite sutra! Sad je već kraj radnog vremena, pobrza Službenica odmah iza njegovog „halo“, bojeći se da ne zakasni sa posla.

-Ili dođite osobno. Sutra je uredovni dan za stranke. Prvi kat. Soba 216. Iza 12 sati. I spusti slušalicu.

- Pa dobro, reče Čovjek sam u sebi. Nešto sam danas ipak saznao. Uzet ću sutra dan godišnjeg.

I uzeo. I došao. Pred vratima 216 velika gužva. Na vratima sto nekih naljepnica. „Ne kucajte!“

-Pa neću, pomisli Čovjek. Imam zakazano iza 12. Lijepo mi je gospođa rekla. Što bih kucao? Ne kucaju ni ovi drugi, razmišljao je Čovjek.

-Ali, zašto piše da se ne ulazi bez poziva kad se ionako ne može ući? Na vratima je umjesto kvake ona kugla što samo privuče vrata. Sa hodnika se svakako ne može ući, razmišljao je Čovjek.

No, išlo to nekako. Sporo, ali išlo. Kad jedna stranka izađe iz ureda, začuje se: „slijedeći“! Pa Slijedeći uđe dok su još vrata otvorena. Oko 14 sati na vratima se pojavi Službenica.

- Čemu ovolika gužva? Je l' vi ne znate nazvati telefonom? Pola od toga zbog čega ste došli mogli smo riješiti telefonom. Ja vas ne mogu danas sve primiti do kraja radnog vremena. Još samo dvoje. Vidite i sami koliko je sati, sad se već skoro raspričala Službenica. Tu pred nju skoro očajno skoči Čovjek od juče.

-Gospođo, oprostite, ali ja sam danas jedva dobio dan godišnjeg. Molim Vas najljubaznije, samo ako bi bili tako dobri da mi kažete koje sve papire moram prikupiti za to pravo.

- Gospodine, ja ne radim na tome. To morate pitati u sobi 215. Ovoj do mene. Ali, kolegica je danas uzela slobodan dan. Nazovite je sutra.