Hajde nek' se zovu Marko i Pero! Samo zato da ih u priči razlikujete i samo zato jer se nekako moraju zvati.

Igrali se skupa u djetinjstvu, slagali se u mladosti, poslije se pokumili po sto puta. Kad su obojica završila za malere, Marko odmah prijavi obrt, okači na kuću tablu sa svojim imenom i stade čekati prve mušterije.

-Samo ti čekaj, s prijekorom će Pero. Pa gdje ti pamet da se prijaviš poreznicima pod nož?! Jes' ti normalan?! Znaš ti koliko ćeš doprinosa platiti? E kumane moj, ne možemo mi svojim pemzlima toliko nafarbati koliko njima treba!

-Ja drugačije niti znam, niti hoću, odgovori Marko. Hoću pošteno raditi, mirno spavati, a i državi nešto treba. Pa borili smo se za nju, zar si već zaboravio, ustrajao je Marko tihim i smirenim glasom.

- A...., za sebe ti pričaj! Ja od svoga ne dam. Neću ja po cijeli dan s četkom hodati na ljestvama i hraniti činovnike. A ...ne, nije Pero lud. Meni table na kući ne treba. Moje je ime na Zavodu (za zapošljavanje), pa će i odande kapnuti pokoja kuna.

Sve se manje sretali njih dvojica. Nekad s familijama išli jedni drugima na ručak, a sad ni u birtiji da se nađu. Marko nije imao ni za kruh, a kamoli za piće. A Pero već nastekao veliki imetak, al' od silnog posla, ni nedjeljom nije stajao, a kamoli radnim danom.

Po gradu krečio samo Pero. Skoro danonoćno. Još pravo ne završi jedan posao, već eto narudžbe za drugi. A Marka tražili samo poštari, inspektori, poreznici.

Pričalo se: “Samo ti Peru zovi. Dobro, nije on puno jeftiniji od Marka, al' ipak je jeftiniji. Fletan je i kvalitetan. Kreči Pero kod finih i visokih ljudi. Na položajima. Pa, kad valja njima njegov maleraj, dobar je i za nas.”

-Daj mi, tata, za burek, zatraži Markov mali jedno jutro pred školu.

-Nemam, sine, tiho će Marko.

-Pa je l' ni deset kuna?

-Ni deset.

-Pa je l' imaš za pecivo? Kunu i pol?

-Nemam, sine!

Otišlo dijete u školu bez ičega, a Marko uze svoje ljestve pa skide sa kuće onu tablu sa svojim imenom. Onda ode u općinu i odjavi obrt.

-Je l' poznate vi Peru, upita tamošnje službenike.

-Je l' onog što kreči?

-Da.

-Kako ne bismo poznali, odgovoriše službenici. Pa njega cijeli grad pozna.

-E pa ja, vidite, sad protiv tog Pere podnosim prijavu, da neprijavljen kreči cijelom ovom gradu. Kad ga već do sada niste prijavili sami.

-Ma ne boj se, ženo!, tješio Pero svoju Perinicu. Kazna je mala, lako ću platiti. Sad kad imam tablu na kući, može nam biti samo bolje!

Ali...., nije bilo.

Ubrzo Marku krenuo posao. Krečio on kod finih i visokih ljudi. Na položajima. Dobro, malo jeftinije nego kad je bio prijavljen, al' tu bi razliku ionako uzeli poreznici, pa je on na istom. A mušterije zadovoljne.

-Marko, prijatelju! Kume! Ja ovako više ne mogu. Cijeli grad samo tebe traži za posao. Mene samo poštari i poreznici obilaze. Zamalo neću imati djetetu ni za pecivo. Stavi nazad tablu na kuću. Pa ćeš nekome krečiti ti, nekome ja. Ima posla za obojicu.

I tako bilo.