Baš nekako uoči Božića, uze Žena poveću košaru, nasloži u nju hrane (od svega što je za svoje pripremala), pa se zaputi u dječji dom.

-Sirota djeca, mislila je putem. Ni doma, ni roditelja. Sreća što ima ovako dobrih ljudi kakva sam i sama, pa će makar koji kolačić pojesti za Božić.

-Gospođo, hvala, ali nema djece. Blagdani su i ferije; djeca se razišla kod rodbine i dobrih ljudi, veli odgojiteljica koja je izašla pred vrata na zvuk zvona.

-Ostalo samo dvoje manje djece, koja baš nikamo nisu imala za otići. Mi ne smijemo primati za djecu hranu izvana, ali ako bi bili tako dobri, možete ih povesti svojoj kući za blagdane. To jako vole, a za ovo dvoje još nismo uspjeli pronaći tko bi ih primio za ove blagdanske dane, pa nam je Vas na vrata izgleda sam Bog poslao.

-A, oprostite, ali to ne mogu. Znate, došla su kući i moja djeca. Željna sam ih i preželjna; njima se želim baviti. Evo, hrane sam donijela, ali drugo ne mogu, a i još previše posla imam!

-A dobro, ništa onda. Želim Vama i Vašoj djeci sretan Božić. Blago njima što imaju majku koja ih je preželjna, reče odgajateljica i zađe u dom zatvorivši vrata iza sebe.

Ostade Žena sa košarom još neko vrijeme na stepenicama, a onda odluči poći u starački dom.

Tamo bili grublji i odrješitiji.

-Ne ljutite se, gospođo, al' to hrane iz Vaše košare njima ni na jedan zub. Nisu oni gladni. Kuhamo mi svaki dan. Uvijek i ostane hrane. A dotira i država. Nego, ako ste tako dobri, povedite nekog pokretnog kući na Božićni ručak. Toga im fali! Za kućama čeznu, a to im ne možemo skuhati ni Vi, ni mi!

- Pa ne mogu to, uzmuca se Žena. Imam goste, fine, ugledne...

-A dobro, onda ništa! Sretan Vam Božić, reče podeblja kuharica koja je izašla pred Ženu na zvuk zvona sa vratiju staračkog doma.

-Lako je svećeniku propovijedati dobrotu, ljutito pomisli Žena dok se vraćala iz staračkog doma. Nikud više ne idem. Kraj tolikog posla koji još imam, ja vučem ovu košaru po toj zimi. Bog mi je svjedok da dobrota baš nikome ne treba.

Žureći tako gotovo se sudari sa nekim jadnikom sa kraja ulice. Sve je zapljusne zadah alkohola i prljavštine.

-Kud se ti opet smucaš po ovoj zimurini, ljuto će Žena.

-A isto mi se 'vata. Nemam drva! Jednako mi i u kući i kraj kuće.

-Da si čemu, imao bi. Treba raditi, a ne lokati k'o ti. 'Oćeš hrane, reče Žena i pokaza na košaru. Ima i sarme.

-Pa bi'. Nisam sarme jeo već godinama. Al' kad bi me primila da u kući jedem. Nemam ti ja to ni iz čega jesti, ni na čemu zagrijati. A možda bi u kući imala i kakvu čašicu rakijice za mene. Božić ide.

- Ma da; je l' ima gospodin još kakavih želja, odvrati Žena. Nuđen k'o i čašćen, doda u prolazu, obiđe ga i zađe u svoju kuću zajedno sa onom košarom i svom hranom u njoj.

Nećete – nećete. Oko bih vam iz glave dala, ali gospoda neće. Pa ne morate. Neću drugi put ni nositi. Mogla sam si već sto poslova poraditi dok sam s tom košarom bazala po toj zimači, kao da sam ja prosjak. A, bome, i svećenik će me čuti.

Bože mi oprosti, i kod mene se puno toga bacilo. Dok sam sve izručivala iz većeg u manje, pa iz manjeg u još manje, pokvarilo se. A kome oteža stomak, i srce mu zadrijema.