Bili oni dva brata blizanca. Kad su se rodili, sreći i ponosu u toj kući nije bilo kraja. “Dva sina“, govorio je njihov otac s veseljem. “I ja. Tri će traktora našim njivama brujati. Zemlje sam, hvala dragom Bogu, nastekao, evo sad i njih dobio, meni u životu više sreće ne treba!“

Sinovi rasli i narasli. Al' raditi htio samo jedan. Čuvao krave, kosio livade, tresao šljive, orao njive. Drugi zarana otišao od kuće. Odmah poslije osnovne. Nit im se više javljao, nit više kući dolazio. Nakon par godina, stade pred kućom velika, sjajna, ulaštena, crna limuzina. Mislili ovi da to netko stao nešto upitati, kad iz nje izlazi njihov sin u krasnom odijelu i kravati. Da se nije nasmijao i odmah progovorio, ne bi ga ni prepoznali. Otada dolazio često i svašta im donosio i jako im pomagao. Postao on, bome, velik čovjek. Često znao biti i na televiziji, pa kad ga pitaju kako je tako uspio u životu, a on kaže da je od malena teško radio, da je čuvao krave, kosio livade, tresao šljive i orao njive i eto, daleko bome dogurao. Kad su ga tako gledali na televiziji, majka bi se rasplakala od sreće, brat blizanac bio ljut, a otac zabrinut.

„Pa šta ti stalno brundaš na to dijete?“, započe žena jedno veče dok su njih dvoje sjedeći čistili klasince. „Vidiš da nam sada i dolazi, i pomaže! Cijelo nam selo zavidi na takvom sinu. A ti misliš da se samo na traktoru može raditi. Pa znaš da on te seljačke poslove nikad nije volio.“

„Ma slušaj, ženo! Vidiš ti ove moje ručetine. Uz svaki zglob jedan žulj, al' prstiju samo deset. Ogromni su, al' ih je samo deset. Pa onakvog auta nisam stekao za cijeli život.“

„A ti,“ odvraćala bi žena. „Nikad se s te selendre nisi htio maknuti, pa ti sad vrag kriv!“

„E da. Vraga se ja i bojim. Sjeti se ti one stare priče koju smo mi u školi čitali kako je vrag zakucao siromaku na vrata pa mu rekao: pusti me u kuću pa nikad više siromaštva nećeš osjetiti. Čovjek bio gladan i promrzao, imao kućerak, al' ne i vatre u njemu, ne i hrane u njemu, pa lukavom vragu otvori vrata svoje kuće. Ušao vrag, odmah vatru upalio, odmah jela stvorio, odmah svjetlost zasjala. Siromačak se ogrijao i najeo, pa da će sad na spavanje. Al' uz vraga nije bilo mirnog sna. Mučio ga vrag i plašio dan i noć, pa kad ovaj to više nije mogao durati, odluči se vratiti radije u svoje siromaštvo i pobjeći od vraga. Došla noć, a On se iskrade iz te prebogate ali i proklete kuće, uze samo dvije tri prnje koje je imao i ranije, upregne onog svog konja kojeg je imao i prije vragova dolaska, pa, najprije polako, da ga vrag ne čuje, a potom koliko je konj mogao brže, pojuri u svijet, samo što dalje od vraga, pa makar više nikad zalogaja hrane u usta ne stavio. Kad se razdanilo“, nastavi čovjek pričati ženi sve odbacujući očišćene klasince iz ruke, „uspori Siromačak da se konj malo odmori. Kad ono, sa kraja kola čuje neko pjevanje. A to se vrag klati na srčanici (središnje rudo na kolima) i veselo pjeva: mi se selimooo, mi se selimooo, mi se selimooo....

E ženo, toga se ja bojim. I naš sin ima samo deset prstiju. A nijednog žulja. A znaš da ni krave nije htio čuvati, a kamoli šta drugo, iako se sad tako hvali po televiziji. Kolike godine mi čuvamo krave pa nemamo takve limuzine. Sačuvaj ga, dragi Bože od svakog zla. I njega i nas!“

„Joj, pomozi nam dragi Bože, znaš da ti imaš i pravo. Još ja vidim ovih dana dok sam uz cestu kesten'ce prodavala, na puno takvih velikih limuzina, vrag se pripeo na auspuh. Sve se klati i nešto dovikuje. Bilo to i na televiziji. U Dnevniku.“

„A šta bi vikao?“, odvrati joj muž. „Pjeva da se sele!“