Sjedio je u birtiji. U svom ćošku. Dobro mu je tu. Zimi griju, a ljeti hlade. Imaju televizor, iako, njemu to ne treba. Odavno mu se dogodilo sve što mu se moglo dogoditi. Njemu Šprajc nema ništa novo za javiti u glavnom Dnevniku. Sve je On to odavno prošao; i krizu, i besparicu, i bankrot. Samo se to u to vrijeme nije zvala recesija. I nije bila svjetska, već njegova. I nikoga nije bilo briga za to što mu se događa. Govorilo se da mu tako i treba i da su znali da On nije ni pametniji ni sposobniji od njih i da kud je poletio kad nije sposoban za takve poslove. Još su govorili da su bili sigurni kako će propasti čim je u njegovim trgovinama ponestajalo mlijeka. I da ništa drugo nije ni zaslužio kad se tako digao iznad svih njih i da tko visoko leti nisko pada..........., i da su mogli i oni tako naotvarati trgovina, al' su bili pametni i oprezni, pa nisu,....i da nije trebao ni on....., i da što mu je falilo u državnoj firmi,... i neka mu sad....,sve do sape nisu mogli dolaziti od silne priče.

Krajem 90-e otvorio je prvu trgovinu. Iza rata su ga iz svakog sela molili da nešto otvori. Nisu vozili autobusi; nisi imao gdje ni kruha kupiti. Ma vele, samo ono najosnovnije. I otvarao je. Oduvijek je razumio ljude i bio spreman pomoći. Takav je bio čovjek; i prije rata; i poslije rata. Svi su dolazili k njemu. Da posudi novaca; isključit će im struju. Posudio je. Nije puno pitao. Posudio jednom zbog struje, drugom za crijep, trećem za bolnicu, četvrtom.....Posuđivao je bez puno pitanja. Da ne staje čovjeku na muku. Ne bi došao da nije bio u muci. A, zapravo je sve te novce dao jer nikada nisu vraćeni. Ni oni za struju, ni oni za crijep, ni oni za bolnicu....Ni jedni.

A rodbine je s dana u dan bilo sve više. I svi su mu dolazili. Jedan je trebao kamion. Skoro svaki tjedan. Dok ga jednom nije prevrnuo. Poslije više nije dolazio. Drugi je trebao traktor. Svaki dan. Dok traktor nije stao. Stoji i danas. Ne može se popraviti. A nema se ni s čim popraviti, ni za koga popraviti. Jednom je žena ostala bez posla, pa su se baš Njega (ovog iz ćoška) sjetili i baš su jedan drugom rekli: “Ma naći će On neko mjesto za nju u tolikim trgovinama“! No, nju boli kičma pa ... ako bi mogla raditi za pultom; ne može baš u skladištu....Našao On njoj mjesto u jednoj trgovini. Svojoj, naravno. Radila je za pultom. A šta će s njom kad je već boli ta kičma. Drugom kći završila osnovnu. Neće dalje, a niti je on može školovati, a niti je mala za školu. 'Fala dragom Bogu da je i tu osnovnu završila. Pa kad bi je On (ovaj iz ćoška), mogao nekako u svoju trgovinu, al' za pult; nek malu vide pa trefi i kakav ženik naići. A dobro. Nek ide onda za pult.

Bili svi oni zahvalni. Do groba. Ma znali su oni da ih samo On (ovaj iz ćoška) može izvući iz bijede. Vidjelo se to na njemu još odmalena. I mole se za njega. Svaki dan i ujutro i uveče. Nekad i u podne. Da mu dragi Bog da sreću ... jer šta bi svi oni bez Njega. I dao mu Bog zdravlja. Jer, ako nekom nije pomogao, nije mu ni odmogao. Mogao si se kod Njega (kod ovog iz ćoška) u svemu pomoći koliko je to bio dobar čovjek (ovaj iz ćoška).

Nabrzo kod njega (ovog iz ćoška) u trgovinama bilo samo rodbine. I manjkova. Učestili poštari, plave koverte, ovrhe. Police prazne. Blagajna još praznija. “A jeb' ga. Nisam ja kriva što nema senfa. I sama vidiš da nema ničeg“, govorila je jednoj gospođi ona što je otac nije mogao školovati. “Bom', neć' ni ja dugo kod njega (ovog iz ćoška) biti. Nije mene ćaća školovao da radim bez para!“

„Gospodine, da li želite još jedno piće?“, obrati se konobar ovome u ćošku. “Može! Daj još jednu rakijicu. Za Peveca. Da izgura i izdrži sve što ga sada čeka“, odgovori Ovaj iz ćoška. „I da se pomolim za njega“, pomisli dalje u sebi. „... Jer rodbina sigurno neće. A ni nitko drugi kome je pomogao“