Tako smo željno čekali dolazak UNPROFOR-a. Vratit ćemo se kućama. Oni će nas braniti.

A oni su samo gledali svoja posla. Pričali su engleski, pili coca colu, ali i koješta drugo i gledali da u svakom danu sačuvaju život. Ali svoj. “Puska?! Pistol?!“, bilo je sve što su znali i naučili reći. Mogli smo kraj njih uvesti i slona. Ako ne pregledavaju nas, ne pregledavaju ni one druge, shvatili smo brzo. Opet smo živjeli sa strahom.

No, u naše selo nisu nikad ni došli. Iako nas je bilo i Ovih i Onih.

A bilo je potrebe za diplomacijom.

Živina, koja nije znala prepoznati nacionalne razlike, utrčavala je i u jedne, ali i u druge njive.

Pa vidiš svoje ovce u tuđoj zobi.

Stoka glupava. Kao da Naši ljudi nemaju zobi, već ravno u Njihovo.

A Ovaj stao na vrh svojih stepenica, da ti vidiš da On vidi tvoje ovce. “Rađe b' crko“ neg podvikn'o na njih. Alal't će i zob samo nek se vidi tko je tu ugrožen i čija se zob pase i gazi. Gdje je sad UNHCR ?!

A ništa! Podviješ rep pa potrčiš za ovcama. U Ovoga sa stepenica ni ne gledaš. “Rađe b' crko“ neg' mu nešto rek'o. A ne znaš ni što će On; možda i zapuca.

ONA bila k'o UMPROFOR. Gledala samo svoju korist. Ali nije znala engleski. Išla i kod Ovih i kod Onih, pa znala sve i o Nama i o Njima.

„Vratila se Gora pa baš veli, prežao joj što nije bila vašoj baki (mojoj svekrvi) na sprovodu. (Mo''š mislit! A zašto nije bila na sprovodu? Gdje je bila kad je bila sahrana?)

Mi brže kavu, rakiju. Ne volimo ni Goru, ni OVU, al' volimo čut' što Gora priča. A bez OVE ne mo''š.

Na odlasku, dam joj pol' pileta. Što ću ?! Bio mi tu muž. Još će misliti da ne dam što Gora za njegovu mamu pitala.

A ONA od nas pravo kod Gore. Gora joj nije davala ništa. Al' pisala svojoj sestri u inozemstvo da joj pošalje parfem. I to pravi. Original. I ova (sestra) rekla da hoće. Poslat će ga kad bude dolazila jedna od jedne avionom. Eh, mudra je Gora! Zna ona da NJOJ više znači parfem nego svi naši pilići, pa da joj i po cijelo dajemo. Onaj Njen ionako ne voli ništa kuhano. Parfem NJOJ treba.

Uvijek je držala do sebe. I prije rata. I uvijek hodala po cesti. Visoko i uspravno držala glavu. Minival, pramenovi. Gdje su bili Umproforci kad je ONA selom hodala u bijelom?! Da, stvarno, uvijek je bila u bijelom: bijele hlače, bijela ili u najgorem slučaju, krem bluza, zlatna narukvica. Tanka, ali zlatna. Predveče, kad prođu popodnevne vrućine, mi ostale žene odjurimo u bašču i to u najgoroj robi. Ionako ćemo se oznojiti i od zemlje zamazati. A ONA, na svu onu bjelinu samo obuče bijeli šuškavi prsluk, pa uz cestu. Što vele, dugo selo, kratak dan.

Kad se sad toga sjetim, čini mi se da je odvajkada bila predodređena za diplomaciju.

Ubrzo se bez NJE život u selu nije mogao ni zamisliti.

Te poratne godine rodile šljive kao lude. Svatko ih pokupio sa svojima. Tu nam još nije trebala. Al', gdje ćemo peći? U selu bio tek pokoji kotao. Počele šljive „kuvati“. Mi ništa. Ma nećemo pitati one koji su nam o glavi radili makar nikad ni kapljicu rakije ne ispekli. Šljive „kuvale“, kipjele, mi ništa. Al' kad počela „krovna“ (poklopac od voća, obično jabuka koji se stavlja na vrh nakupljenih šljiva) propadati, poslali mi po NJU. Pa propast će nam trud, i kupljenje. Tko zna da l' će na godinu rodit, a rakije treba. Vidi koliki posao nas čeka. Trebat će sve te krovove popraviti. Moramo ispeći da makar rakije svoje imamo. I ispekli smo. Sve to ONA izorganizirala. Nit su Oni vidjeli Nas, nit smo Mi vidjeli Njih. Šljive dobro „plaćale“. Rakija bila naša prva poratna imovina. No, kao da se ipak osjetio šmak na Njihov kotao.

A onda došlo ljeto. I došla ta Neka od Nekoga. Od Gorine sestre. Avionom. Al' parfem za NJU nije stigao. Baš, baš on nije stao u kofer te Neke od Nekoga. Ma,... još bi on i stao, al' kad se ide avionom, ne mo''š ti natrpat kol'ko hoćeš. Parfem ipak važe. I još original.

Dotrčala je k nama sva bijesna. Znala je ONA oduvijek da smo Mi pravi ljudi. Mi damo pol pileta, al' damo! A ona kučka od Gore, samo obećaje. Takva je bila i prije rata. Gadura. Kad joj je trebalo mater obilaziti, obećavala kule i gradove, a sada ni taj pišljivi parfem.

Pristavila sam kavu. Muž prinio rakiju. Bilo nam JE(NJE) žao.

„I samo da znate“, nastavila je uzrujano: “Nije Gora rekla da joj je žao što nije bila vašoj baki na sahrani. To sam ja rekla da vas malo izmirim. Gora je rekla da bi s kraja svijeta došla da vas sve sahrani.“

Stalo sad i nama nešto u grlu. A rakija ima šmak na Njihov kotao.

Što vele babe, ne znaš ti ništa raditi bez škole. Pa ni diplomaciju.