Nekidan se moj sedmogodišnji nećak nešto žustro raspisao. “Je l ' pišeš zadaću?“, pitam ja. “Ma ne. Pišem knjigu. Ovo mi je treća. Dvije sam već napisao“, odgovori on i nastavi pisati, sada već sigurnim velikim štampanim slovima.

Sjetila sam se svoje prve „knjige“. Zvala se „Zec i mrkva“. I ona je bila napisana velikim štampanim slovima. No nije baš bila nešto. Poslije, kada sam već naučila i pisana slova, pisala sam neke basne, ali ni to nije bilo baš dobro. Krajem osnovne okrenula sam se poeziji: naravno ljubavnoj. Trebalo mi je neko vrijeme da sama sebi priznam totalni poraz. Od tada samo bilježim ono što Život osmisli. Njemu to nekako puno bolje ide. No, iskreno govoreći, i neda On pred sebe. Nikad ne kaže što će biti sutra, i... njegova je uvijek zadnja.

Sjećam se, kada su protjerane prve povorke na splavima iz Dalja, bilo je kasno ljeto i dan je još bio dugačak. Radila sam u bašči i utrčavala onako znojna u kuću samo na prve minute Dnevnika. Preplavljala me žalost gledajući ljude sa vrećicama i strahom na licu. Prekrižila sam se rukom prljavom od zemlje, preporučila ih dragom Bogu da im bude u pomoći i otrčala nazad u bašču. Još sam imala komad dana. Raščupavala sam drugu mrkvu, onu što dolazi u jesen. Lijepo je nakislo pa se dobro radilo. Gledao to Život i jako se naljutio na mene. „Tebi je preča mrkva od sirotih ljudi“, zaškrgutao je Život, nabacio rat i na moje selo, a mene otjerao u logor.

A imala sam krasnu bašču: obrađenu, nagnojenu, zalijevanu, prošaranu cvijećem. Na selu je bašča i dnevni boravak, i gostinjska soba, i izlog, i pitanje časti. Nema gosta seoske kuće kojeg se ne odvede u bašču. Pa mu se malo i spakuje. Kad isčupaš mrkvu, a korijen joj ravan. Nek se vidi da je sijana u rahlu zemlju. Jedino paprika bila u travi. Baš kako i treba. Nju se plijevi tek da ojačaju grmovi, a poslije više ne. Plod je jedriji u travi. Ostajala sam u bašči do pola deset uveče. Ni komarci me nisu mogli otjerati. Tako i moja rođakinja preko puta. Ona imala još veću i bolju bašču. Tako i moja kuma na vrh sela. Od nje sam uvijek dobivala krasnu rasadu.

Odmah iza Velike Gospe morali i mi otići iz naših kuća. Nismo stigli ni vrećice popakovati.

Bašče nam ostale. Prelijepe, prebogate, prerodne. Paprika se savijala od težine ploda, mrkve već odebljale (taman smo im pred to zadnji puta porezali lišće), korabice već gdjegod popucale od jedrine. Stazice bile postrugane, a uz njih cvao glišo.

Navalile u njih ondašnje žene. Brale, brale, sve onako jednom rukom, k'o u tuđem, ne pazeći, pa s paprikom isčupa i cijeli grm. “Šteta da ostane,“ govorile jedna drugoj 'pravdajući se. “Njima (misleći na nas) to ionako neće trebati, a mi moramo vojsku hraniti“. Brale, čupale, vadile, trpale na traktorsku prikolicu i sve odvozile u jednu od, sada već praznih (naših) kuća. Tu će se sačuvati i od zime. Tko zna koliko će ovaj rat trajati. Rekli su da će biti gotov za tri dana, a vidi kako se odužio.

Gledao ih život kako gramzivo beru i odvoze tuđe, pa se jako naljutio na njih. „Neće to samo tako proći „ govorio je škrgućući sebi u brk. “Ljudi po logorima, a one čupaju njihovu mrkvu. Važnija im mrkva od ljudi“. I ne bi dugo, padne granata baš na tu kuću u koju se vozilo naše povrće. Dugo se poslije pričalo kako su sa ciglama i crijepom zrakom letjele i mrkve, i korabice, i paprike, i cikla, i krumpiri.

„Tako“, kaže zadovoljno Život, zatvori svoju ratnu bilježnicu i ode dalje. Ja zavirila, pa prepisala, da i Vi saznate kako je to bilo u kasno ljeto 1991. godine.