Početak poratne 1992. godine. Rat se još pušio iz zemlje. U podivljalim i zapuštenim ružinim vriježama, ispod razbacanih cigli, sakupljala sam SEBE. Tu, uz samu ogradu, ispod cigle, imala sam hortenzije: velike i bujne, plave. Sa ulične strane ograde bio je prkos, onaj dupli. Sam se nasijavao. Sve se do tada tako ugodno ponavljalo. Svake godine isto, tako ugodno i spokojno isto. Moje dvorište. Ruže penjačice, muškatli, obavezno crveni, prebogati, klupa pod kruškom. A onda! Garež, korov, ruševine iz kojih viri rat. Jedino što sam našla bila je rosfrajna džezva. Ulupljena od metka, ali još dobra. I...što je najvažnije, MOJA. Kolika smo jutra zajedno započele. Jedna i pol žličica šećera, četiri dobre žličice kave. Ja i „ona“ uvijek smo prve ustajale. Te „92. sakupljala sam kuću po dvorištu. Vidi, komadi mojih tanjura! Slijepit ću ih. Nosila sam na sunce iskisle fotelje. Neka se samo dobro osuše, presvući ću ih. Kiptila sam srećom zbog povratka u moje dvorište (jer kuće na njemu nije bilo). Plavilo me je ono žensko i majčinsko: cvast će opet prkosi do ulice, mirisat će juha iz kuhinje, bit će opet stolnjaci na stolu, i...bit će „uštirkani“.

Moja djevojačka pisma bila su u donjoj ladici do prozora. Te 1992. Ni ladice, ni prozora, ni zida. Štrikaće igle sortirane po brojevima, moje štrikaće igle, bile su u regalu. Ni regala, ni igala, ni mog miraza, ni svatovskih poklona spremljenih i vađenih samo za posebne prilike. Kud složiti ovoliku tugu? Ni praznih „dunstflaša“, ni korpice za krpanje, ni onih stvari spremljenih za „zlu ne trebalo“. Sada se zlo dizalo iz zemlje, iz gareži, iz razbacanih cigli. Svatko je počeo tonuti u svoju tugu i...svakom se činilo da je baš on najgore prošao.

Stajala sam u redovima za humanitarnu pomoć. Sakupljala sam kutije namirnica koje mi više i nisu trebale, ponekad se čak svađala u redu za njih. No, bez obzira što su oni u redu tada, a vi koji ovo čitate sada, mislili o meni, trebala sam, tako sam jako trebala te kutije s rižom, odavno stvrdnutim eurokremom, te kutije sa kaladontima bez okusa i sapunima bez mirisa. Trebala sam te kutije, one su bile moj namještaj, moja imovina, moja viseća kuhinja. Namirnice u njima, bez obzira kakve bile, pružale su utjehu, sigurnost, bile su nadoknada za onaj dio ormara u kojem su nekad bili stolnjaci, modlice, cjelomjesečni „špeceraj“.

U to teško poratno vrijeme nitko nikoga nije trebao, nitko nikoga nije zvao. A i kud bi ga zvao, na što bi ga posjeo, čime bi ga ponudio..... Rat je živio i nakon rata. Postali smo drugačiji. S početka, istina, presretni što smo živi i što smo opet kod kuće. Ali, tada još nije bilo struje, ni trgovina, niti novca. Plavio nas je umor, tuga jad.....