MOJI SVATOVI - jedanaesti dio

Kad smo došli u dom, svatovi su se već uveliko zabavljali.

 Neki su jeli predjelo i kolače; neki su plesali, a neki su se već i dobrano ponapili.

                                                                              &
Jedni rođaci sa muževe strane sreli nas na izlazu, rekli da se od nas tako nešto ni u snu nisu nadali. I jesu oni zaslužili da se baš njih stavi uz sama vrata, i da im se zadnjima jelo donosi?

 I to još hladno.

 I neka si upamtimo da nam više nikad u svatove neće doći, a...., i ovo, bome, što su nam donijeli i od svojih usta otkinuli, nose si bome nazad jer mi to nismo zaslužili, samo ranije nisu znali kakvi smo.

                                                                             &

Nije bilo nikoga da nas najavi.

 Glazba nije prekidala započetu polku i nije svirala tuš za naš ulazak u salu.

 Prolazili smo dvoranom smičući se, sad pred jednim, sad pred drugim parom.

- Večera je krenula bez očenaša, čupala je moja svekrva kosu sa glave.

- A, prijo, k'oda će Bog umjesto njih raditi?!

 Nek rade i šparaju, pa će svega imati.

 Eto, kako smo, rećimo, ja i moj muž....

.
– O, jaka vam imanja!, odvali moja svekrva. 

To malo novčića što ste dali za te nesretne svatove. 

Ni svoje rakije niste imali.                                 

 &
Kolača je bilo malo.
Poklona još manje.
Moja mama je rekla da je sve pokrala prija i dabogda je taj njen Bog kaznio.

 Najbolje po jeziku.
Moja svekrva je rekla da je to njoj nešto čudno da se toliko malo dobilo, da je ona vidjela da svi u autu  imaju nešto zapakovano, pogotovo njena rodbina, koja na njoj sigurno ne bi škrtarila.
A sad nema?!?
&
Ujutro su svi otišli svojim kućama.

 U svojim autima. 

 Nas dvoje smo, sad se više i ne sjećam zašto, ostali zadnji , pa smo mi zaključali dom.

 Muževog auta nije bilo ispred doma.

 Kasnije smo čuli da se s njim kući odvezla muževa sestra iz Kanade.

 Do muževe kuće je bilo daleko ići pješice.

 Još po kiši.

                                                                &
A i šta ćemo tamo?

U jednoj sobi su spavali moji svekar i svekrva, a u drugoj muževa sestra iz Kanade.

 U dnevnom boravku su još bili stolovi od svatova.

Pa smo krenuli do mojih.

 Pješice. 

Po kiši.

 Bez kišobrana.

 Noseći  ključeve od doma.

U jednoj sobi su spavali tatini rođaci iz Rijeke. 

U drugoj sobi su spavali mamini rođaci iz Osijeka.

 U boravku su spavali mamini rođaci iz Njemačke.

Mojih nije bilo.

 Oni su, navodno, „ još prije tog cirkusa „odvukli neke stare madrace na tavan.

Za nas dvoje nitko nije pitao.

 Ni primijetio da nas nema.

 Ni se sjetio da nemamo kišobrana.

 Ni auta.

 I da bismo i mi negdje legli.

&

U životu nam je bilo svakako.

 Sjedali smo u auto znajući da nema goriva do tamo kamo smo krenuli.
Na prozorima su nam visjele zavjese koje drugima više nisu bile dobre, pa su ih dali nama.
Naši kreveti su zapravo bili tuđi kreveti.

 Mi smo ih samo prefarbali i issunčali madrace.

 Bili smo u logoru. 

 Gorjela nam je kuća.

 Propadali poslovi.

                                                                    &

Samo je ljubav bila naša.

 Uvijek cijela, velika i čista.

 Iskrena i bezuvjetna.

 Vječna.
Osjećali smo Božji blagoslov.

 I dijelili ga sa drugima.

 Oko nas je uvijek bilo ljudi.

 Kao da su ga i oni (Božji blagoslov) osjećali uz nas.

 Kad nije bilo krova, jeli smo pod orahom.

 Kad nije bilo za bor, kitili smo borovu granu.

 Kad su nam isključili struju, pričali smo djeci priče.

 Dok nismo kupili bojler, grijali smo vodu u „veš loncu „ .

 I uvijek, i uvijek, i uvijek se jako, jako voljeli.  

(Nastavit će se)