Deset k'o ni deset!, govorila sam sama sebi dok sam kupovala maćuhice za dvorište.
Bila sam nekako tužna i pretužna, pa sam na tugu dodala još deset.
-Nije meni lako!, sa puno razumijevanja govorila sam sama sebi.
Onda priskoči prodavačica pa veli da,...ako sam pravi kupac, spustit će cijenu, ali neka uzmem sve što joj je ostalo.
Znate ono,...da ne nosi kući.
I tako ja uzmem.
Svih pedeset osam.
Sad me sramota reći.
Ali i ta prodavačica krasna jedna žena.
Ma tko zna kakva tuga nju sirotu muči!?, uzdahnem ja i sad već malo manje tužna krenem kući sa svojih pedeset osam maćuhica.
&
Desetak ih se pokljunilo nakon prvih par kilometara.
Ja nemam klimu u autu.
Te sirote glave nisu podigle ni sutradan; u dubokom hladu i dobro zalivene.
Druge nekako preživjele put, al' k'oda im nije pasalo moje dvorište.
Kutrile, kutrile, pa većina uginula.
Onda počele one velike kiše i,...brat bratu, ostalo jedno pet, šest komada.
Nit tiču,nit miču.
&
Kad konačno stale kiše i granulo sunce, prodavale se vrbene, ančice, bome i begonije.
Ja opet bila nešto tužna.
Razžalim se na sebe i skrenem u prvi plastenik.
-A,...begonije ni pogledati, oštro zaprijetim sama sebi.
Pa one su deset kuna!
Čovječe, to je puno za jednu sadnicu.
A,...nećeš ti mene opet, ljuto sam mrmljala u pravcu niske, debeljuškaste cvjećarke.
Draga moja!, naučila sam ja lekciju na maćuhicama!
-Tri kune, reče niska, debeljuškasta cvjećarka, kad sam je pitala pošto su joj ančice.
One najobičnije. I, ...naravno, najjeftinije.
-Imamo svega! Slobodno si pogledajte, reče debeljuškasta mudrica.
K'o da sam ja od juče?!
Al' opet, gledanje ništa ne košta.
I, k'o da mi se siroti žuri kući.
I k'o da me kod kuće jadnu netko čeka.
Krenu mi jadnoj suze na oči i ja odlučim ostati u plasteniku, gledati cvijeće.
&
- Deset begonija, četiri hibiskusa, deset georgina, deset pelargonija , duplih, pet puzavih karanfila,
četiri obična, pet vrbena, deset kadifa, duplih.
I dvije ančice,
pobroja niska debeljuškasta cvjećarica.
Ja nisam imala toliko novaca, pa ona veli neka se ja ništa ne sekiram, da ona zna da ja kod njih puno kupujem i da ću preostali novac donijeti sutra.
Ma krasna žena.
Još mi to sve pomogla potrpati u auto,
&
-Kud letiš ?!, rekao bi mi sad moj muž.
Je l' vidiš da se nasijao svatko tko u našem dvorištu može rasti ?
I cvasti.
-Vidim, rekla bih ja.
Ali, bila sam tužna; dodala bih u svoju obranu, znajući da me on ionako nikada ne bi zaozbiljno grdio.
&
Eto!
Tako to ide!
Sa svima nama.
Jednom od tuge, jednom od sreće. Ništa se ne može čekati.
Sve odmah.
Sad.
Kad se već nudi.Kad se već može nabaviti.
Za cvijeće otvoriš novčanik.
Pa ga isprazniš.
I još sutra moraš donijeti.
Za veće stvari digneš onaj brzi(kredit), nenamjenski.
Gdje te nitko ništa ne pita.
A onda plaćaš, plaćaš, plaćaš.
Svoje nestrpljenje.
&
Zamrziš sebe.
I onoga tko te nagovorio na kredit.
Zamrziš i onoga tko te nije spriječio da digneš taj nesretni kredit.
Zamrziš i javnog bilježnika što ti sve to poovjeravao.
Zamrziš i njegovu službenicu.
I njenu ljubaznost.
Pa onda opet zamrziš sebe.
&
Ali plaćaš.
Plaćaš.
Plaćaš.
Godinama.
Teško i preteško.
Ali moraš.
Jer,....nisi mogao sam sebe obuzdati.
I jer uvijek sam sebe jako razumiješ.
I sebe jako žališ.
I sam sebe tješiš.
&
Nekako kad otplatiš kamate (T E K ), shvatiš da to što si kupio tim nesretnim kreditom i nije nešto.
Svakako nije bilo nužno.
Koliki ljudi žive bez toga.
&
Ali, sad je to već tvoj problem.
I samo tvoj.