Jesenas šljiva ni za lijeka.
„Pobrao“ ih mraz još u proljeće.
A kad nema šljiva, nema ni pekmeza od šljiva.
&
Nešto malo sam ipak uspjela kupiti.
To malo skuhala, pa ispalo još manje.
&
Ma, samo da mi je za djecu.
Prevole pekmez od šljiva mazati na kruh.
Voljeli su to cijeli život, pa nek se makar malo oslade.
Da ih želja mine.
&
Onda sam to malo stavila u još manje teglice.
Kao,...da im bude više.
I dulje.
Samo je jedna tegla bila veća.
Litrena.
Nju sam namijenila za u buhtle, kad mi oboje dođu.
Jer i to jako vole.
&
Iz police sa zimnicom nestajale teglice jedna po jedna.
Ja bila sretna.
Neka samo uzimaju.
Za njih sam pekmez i kuhala.
No,...onu litrenu teglu nitko nije odnio.
A dobra moja djeca.
To oni sigurno ostavili zato što sam rekla da je to za buhtle.
&
I ta za buhtle stajala i stajala.
&
Božić prošao.
Djeca se razišla.
Ja ostala sama.
I ta litrena tegla pekmeza od šljiva.
&
-Znaš da slatko blaži tugu, kao da reče tegla.
&
Ne bih ja od moje djece.
Pa ni za njih nije bilo dovoljno.
-Ali, oni su ti otišli, kao da opet reče tegla.
I svašta imaju, nastavi tegla.
I svašta si kupe, opet će tegla.
&
Svejedno.
Napravit ću buhtle kad oboje dođu.
&
-K'oda ti oni vole buhtle, opet će tegla.
&
Pa nećeš me valjda ti učiti što moja djeca vole, a što ne vole.
Ja sam im mama, podviknem na teglu i odem za nekim poslom, samo da je ne gledam više.
&
Obrni, okreni i sutradan me svi putevi vodili do tegle.
&
A možda tegla ima i pravo.
Nisu ni tegle što su nekad bile.
Napredovali svi.
Možda su i tegle.
Istina je da moja djeca, hvala dragom Bogu, ne oskudijevaju.
I meni puno i svašta donesu.
&
Ipak ne.
I ne.
Kakva bih ja bila mama da pojedem tu zadnju teglu pekmeza od šljiva.
Nikakva.
Ne bih mogla sebi pogledati u oči.
A njima ni pogotovo.
Sada imaju samo mene.
I ja sam im i mama i tata.
Ovo je njihova roditeljska kuća.
I ovo je njihov roditeljski pekmez.
&
-Dobro, dobro, ne ljuti se toliko, reče tegla i nastavi stajati gdje je i do tada stajala, a ja opet odem za nekim poslom.
&
Sutra me put opet nanio kraj tegle.
Već rano ujutro.
Šuti tegla.
K'oda prkosi.
Prođem oko deset, ona i dalje šuti.
Vratim se oko dvanaest, ona opet šuti.
Šuti cijeli dan kao zalivene.
&
Dobro, dobro, šta si se toliko nadusala, kažem ja negdje prije dnevnika kad mi je šećer pao na nulu.
'Ajde, pojest ću te kad si toliko navalila, kažem ja i dohvatim teglu.
&
Kad ono, nije bio pekmez.
Već cikla.
&
A,....moja ti.
Sram te bilo.
Uzela bi od djece.
Kakva si ti mama .
Nikakva.
Baš nikakva.