U kontekstu ove priče, mogu slobodno reći da imam samo 61 godinu.
Djetinjstvo sam provela u jednom slavonskom selu, kod bake i djeda,
počevši dakle unazad prije tih, samo 61 godinu.
&
Djeda su u selu zvali „majstor“, iako....niti znam od čega je bio „majstor“, niti je od njegova majstorluka bilo nekih velikih novaca za našu kuću.
&
Baku nitko nije zvao „majstor'ca“, iako smo od njenih ruku živjeli.
I to lijepo i pristojno.
&
Selo je imalo trgovinu, kovačnicu, groblje, crkvu i vatrogasno društvo.
&
U svakoj prostoriji naše kuće bila po jedna sijalica.
Slabija.
Naravno.
I to je bila sva struja koju smo koristili.
I plaćali.
&
Za hranu smo trošili jako malo.
Kupovala se samo sol, germa i ulje.
I 5 dkg karamela u rinfuzi, za mene.
Ulje se koristilo samo za salatu.
Za sve ostalo smo koristili mast.
Svoju.
I germe smo kupovali jako malo.
Od svakog tijesta baka ostavljala komadić, pa tako prenosila kvasac na svaki slijedeći kruh.
Sve ostalo, ama baš sve ostalo, proizvodila je moja baka.
Iako ju nitko nije zvao „majstor'ca“.
U kokošinjcu su kokodakale kokoši, a nakon kvocanja pijukali i pilići.
U svinjcu su roktale svinje.
Na voćkama zorilo voće.
U bašći raslo prekrasno povrće.
&
Baka poslije umrla, a ja otišla u svoj život.
Koji je trebao biti puno uspješniji, bogatiji, ljepši i lakši od bakinog.
&
Od tada do danas trčim kroz svoj život.
Ne znaš je l' ja ganjam njega, il' on juri za mnom.
&
Ustajem rano.
Jako rano.
Kao nekad moja baka.
Posao mi daleko.
Ali, ja ujutro ne stavljam posteljinu na prozor, kako je moja baka.
Tek kratko otvorim prozor.
Jer, dok doputujem sa posla, tri puta može biti oluje, kiše i svega.
Krevet ujutro ne namještam, kako je nekad moja baka.
Valja se istuširati, obući, spremiti torbu, očistiti cipele....
A i ne volim potrpati krevet posteljinom koja se nije osunčala.
&
A na poslu,..... problem do problema.
Ljudi mrzovoljni.
Svi ujutro ustali rano.
Svi odnekud doputovali.
Prije toga razvezli djecu, koje u vrtić, koje u školu.
Onda došli, a glave im ostale uz njihovu djecu.
A problemi na poslu dočekali i njih, kao i mene.
Jer,...to je posao.
Nije zabava.
&
U povratku svi skrećemo u trgovine.
Pa se kući dođe još kasnije.
Ali,... mora se tako.
Jer,...kod kuće nema ni kruha, a kamoli ručka.
Pa onda, natrpaš u kolica konzervi svake vrste, juha u vrećicama...da se nešto i žlicom pojede.
&
Kući doputuješ predveče.
Otvoriš još malo prozor u toj svojoj spavaćoj sobi, da se barem još malo prozrači, kad već nije namješten krevet.
A i,....što bi ga sad i namještala?
Zamalo ću ići spavati, pa ću pokrivače samo malo navući.
&
Spavati idem čim pojedem tu toplu juhu iz vrećice i uključim aparate.
Aparati rade preko noći.
Da ne moram ja preko dana.
A i kako bih ja, kad me nema kod kuće.
Zato rade aparati.
I dok rade, troše struju.
Zato ja ustajem rano, da stignem na posao, da mogu platiti račune za struju koju potroše aparati.
A onda, aparati se i kvare.
Treba zaraditi novac i za njihove popravke.
Nakon nekog vremena moraš kupiti nove jer, aparati nisu vječni.
&
I onda ispadne, ne rade aparati za mene, nego ja za aparate.
&
Tko je sad tu lud?
&
Stani, Čovječe!
Odmori!
Ne juri!
„Ostani doma“
Lijepo je doma.
To si odavno zaboravio.
Otvori ujutro prozor.
Prebaci posteljinu preko njega.
Neka se osunča.
To je zdravo i ugodno.
Skuhaj si ručak.
I pravu juhu.
Operi suđe.
Vidiš da možeš i bez aparata.
&
Možda u ovom zlu i nije sve zlo?
Cijena je velika.
Prestrašna.
Ali, možda nas Priroda želi naučiti drugačijem životu.
Mirnijem.
Sretnijem.
Onakvom kakav je na zemlji postojao prije samo 61 godinu.
&
Možda.
