- Joj, pa zašto si opet mene jadnu opekla?, zajauče Tratinčica.
- Pa moram nekog, odgovori Kopriva.
Ti si mi najbliža.
– Ajoj, pazi malo! Sad si mene, cikne Maslačak.
– A šta da vam radim?!
Durajte malo.
Ja sam takva i gotovo.
Drugačije ne znam.
A bome i neću, tvrdoglavo će Kopriva.
Uostalom, zašto ste narasli tu gdje ja rastem?
&
Slušao sve to jedan Leptir.
Počeše se on brkom iza vrata, pa reče :
-Hm, dalo bi se tu nešto napraviti!
Kad bi ti te svoje listove privila što više uz svoju stabljiku, puno bi nas manje stradalo.
Znaš, i meni si krila oprljila.
Zato sam i sletio.
Ili bar šuti, reče Leptir.
– Kako da ne bi!
Zašto bi šutjela?
Ja volim žariti.
Kome nije pravo, nek ide odavde!
Ili neka dura.
Ja se mijenjati neću, sada će već razjareno Kopriva.
&
No, mogao otići samo Leptir.
Pa i odletio.
Svi ostali morali ostati jer su tu rasli i odrasli.
Kopriva narasla u veliki grm i više joj nitko nije smio ništa ni reći.
Ostale se biljke smicale koliko su god mogle .
No, čim bi naišao i najslabiji vjetar, Kopriva bi se uznjihala pa opekla, čas ovoga, čas onoga.
Opečene biljke plakale i tješile jedna drugu.
Jedna po jedna ocvale, pa se tužno zavukle svaka u svoj korijen.
Tamo ih Kopriva više nije mogla rastužiti.
&
– Gdje su svi?, u čudu će Kopriva kad je pod jesen ostala potpuno sama.
Ma zapravo, i bolje da ih nema.
Već ću ja naći nekog koga ću žariti.
&
No, nije bilo tako.
Prvi Mraz oprljio Nju.
Ali više nije bilo nikog oko Nje da je malo utješi.
A tako je trebala nečiju ruku na svom ramenu!
Došao je samo još jedan Mraz, a potom snijeg.
&
Ne znam da li se prije snijega pokajala.
Zaista ne znam.
I ja sam se odavno povukla u svoj korijen, da me više nikad nitko ne rastuži.
(I zatvorila svoj haustor.)