U jednom se selu na isti dan rodila dva muška djeteta. Jedno u kući na samom početku, jedno u kući na samom kraju sela. Kako bili vršnjaci, najradije se igrali jedan sa drugim. Zajedno rasli, zajedno išli u školu, a poslije, sudbina je htjela, nađoše dvije sestre, pa jedan oženi jednu, a drugi drugu.

- Znaš šta ?!, reče jedan. Sagradimo na kraju sela dvije kuće. Jednu uz drugu. Pa da smo i mi i naše žene blizu jedni drugima. Da zajedno slavimo, da se zajedno u dobru radujemo i u zlu pomažemo.

-Pravo kažeš, prijatelju!, reče onaj drugi i obojica brzo prionuše poslu.

- Neće valjati! Preblizu su, govorilo selo. Ma,...da je bar par kuća između njih.

Kad završiše, napraviše veliko slavlje i na proslavu pozvaše cijelo selo. Tko god je došao, nešto i donio. Netko skotnu zečicu, netko pijetla i kokoš, a oni imućniji, bome, i pokakav servis ili suđe.

Kad se slavlje već bližilo kraju, a na stolovima ostali samo ostaci jela, dođe i njihov krsni kum. Stari i već dobrano pogrbljen čovjek, koji ih je obojicu na krštenju držao.

– Ja sam vam donio mladicu jednog drveta, pa je zajedno posadite između vaših kuća.

– A čime rodi?, upitaše obojica.

- Rodi mirom i međusobnom slogom, reče njihov zajednički kum.

– A kako se zove, upitaše opet dvojica prijatelja.

- Zove se HVALA.

-? ? ?

- Čudo, još za takvu biljku nismo čuli, odgovoriše ova dvojica.

– A kako se uzgaja? Da nam ne uvene.

– Kad god jedan drugom kažete za nešto „hvala“, bacite lončić vode biljci na korijenove!, reče starac. Kad god pohvalite jedan drugoga, bacite dva lončića vode. I biljka će vam biti jedra i napredna, zelenjet će se, listati i cvasti, a vas se dvojica dovijeka slagati.

- O, to je bar lako, u glas će ova dvojica.

Ali,...nije bilo baš lako.

Jedan od njih zaklao svinju, pa preko bašče prenese drugom friških čvaraka i kobasica.

- Eto, mi klali, pa se i vas sjetili, reče onaj što je donio miloštu.

- Dobro, reče onaj drugi, kratko i ozbiljno, da ovaj prvi ne bi pomislio kako su oni željni i kako nemaju čvaraka i kobasica i kako si ne mogu kupiti.

Onda drugi kupi dva konja. Da lakše ore i više izore.

- Posudit ću ih i mom prijatelju, odluči čim ih je kupio.

Ali prijatelj se, ovaj prvi, od silne zavisti napravio da konje nije ni vidio.

I tako, dan po dan, živjeli njih dvojica jedan uz drugoga. Ni hvale, ni pohvale. A biljka samo venula. I venula. I venula. Kad se potpuno osušila, prestali oni jedan drugom zalaziti. Kako oni, tako i njihove žene. Dvije rođene sestre.