Ove su ( zavjese) već dosadile i Bogu i vragu.
O meni da se i ne govori. Uđem se umiti, tamo One. Dođem se okupati, tamo opet One.
Ali opet, šta će ?
Nije ni njima lako. Same ne mogu nikamo. Vide mi u očima da ih više ne podnosim, al' šta da rade kad ja druge ne donosim.

Kad sam u kupaonicu unijela narandžasto platno, moje tamnosmeđe keramičke pločice su od veselja zamalo odskočile od zida.
– Čekajte, moram ih prvo sašiti.
I sašila.
–Al'....., kao da nije dovoljno veselo?!, razmišljala sam sto puta se odmičući od njih, da ih bolje vidim.
Znam!!! Znam!!! Znam što ću!!!!!
Još prošlo ljeto, netko od djece donio sa mora gumenu nisku sa drhtavim i, zamislite samo, narandžastim cvjetovima. Onako, kao havajski.
- Ma, neće se djeca ljutiti ?
- Ma, šta bi se ljutila?!, dodaju škare u mojim rukama. Da im je to trebalo, nebi ostavili.
Rasu se drhtava cvjetna niska u 84 narandžasta cvijeta.

Istina, bili su narandžasti. I,....bilo ih je dosta. No, bez gumice na kojoj su podrhtavali, sada su bespomoćno ležali na mom stolu.
Što ću sada?!
Kupaonici sam „obećala“ vesele zavjese.
A ovima ovdje sam „obećala“ da će ići u kupaonicu.
Ali,?! vidi ih kakvi su! Kome bi oni, molim vas, donijeli veselje? Ne mogu ni sami sebe razveseliti, a kamoli nekoga tko bi ispod njih prao ruke nakon preteškog posla.
- Ali, rekla si, reče tiho jedan od ovih narandžastih!
- Ma šta sam rekla?
– Kad si razrezala havajski vijenac, govorila si da se ništa ne sekiramo i da ćemo vidjeti kako ti imaš lijepu kupaonicu.
- Pa, čovječe, što ne reče ranije?!, uskliknuh veselo.
Pa vidjet ćete! Naravno da ćete vidjeti moju kupaonicu.
Ja svoja obećanja nikad ne kršim, nastavim drskošću kojom se sada nikako ne ponosim.

I,.....vidjeli su kakva mi je kupaonica.
Jer sam im svakome zalijepila jedno smeđe okašce u sredini. (od smeđeg skaja).
Pa su odmah postali veseliji. I nalikovali pravim cvjetovima.
I sto puta se bolje isticali na narandžastoj zavjesi, koja im se jako razveselila.